Conexão Brasil-Servia 11.07.2010

11. – 12.07.’10. nedelja i ponedeljak, put i I dan

Kao prvo, hvala ljudima iz Kluba koji su poranili I dosli da nas isprate na dugoocekivani put. Hvala Zoki, Vlado, Borise, Miki I naravno Djed. :)

Krenuli smo u sjajnom sastavu, ekipa fantastiko, dream-team, liga dji budala… kako god zelite…

Maja Socijala koja to nije zbog ekonomskog statusa, vec zbog posla socijalnog radnika kojim se bavi.

Jovan Stojanovic ili Stojan Jovanovic ili Nindza ili Joshi ko zna kako ce se jos zvati do kraja ovog putovanja, covek koji bi na dupe progovorio jezik mesta u kom smo, pa sve I da smo u Bocvani.

Laza, cool tip sa teritorije Makedonije kome e se ok...

Sime, makedonac takodje, pravi primerak svoje vrste, nenormalne...

Jelena Puricka, neumoljiva Hitlerka, sam pogled joj govori “S’a je bilo, a?”

Nemanja Jelenin decko koji ako ovih dana ne pocne da trenira capoeiru, nece ni u naredna tri zivota.

Maja plavusa, iako ofarbana u tamnije boje, za nas ce uvek biti i ostati nasa plavusa...

Misa, Majin burazer kog neverovatno zanimaju stvari na koje niko ne bi ni obratio paznju. Stvarno sjajno!

Milica, apsolutno neprimetna dok ne doskoci sa zaista zanimljivim i duhovitim doskocicama. Masta je keva...

Paja, pravi FON-ovac, organizovati, organizovati i organizovati i trece nema.

I moja malenkost, Tanja, a drugi neka me ukratko okarakterisu kad oni budu pisali blog. Sto znaci... nikad... Hi! :)

Krenuli smo sabajle, oko 7 sati od BIGZ-a, spakovani u minibus i zapicili ka Budimpesti, odakle smo “hvatali”avion do Pariza, pa drugi do Ria, pa konjem do... I pre nego sto smo izasli iz Srbije, u putu smo proslavili Nindzin rodjendan uz oooo! koliko samo bajadera i drazeja sa lesnikom. Covece, postacemo secerasi pre dolaska bilo gde uopste. I zvanicno – Jovane, Stojane, Nindza... svima vama srecan 25. rodjendan, ovako zvanicno! :)

Po dolasku u Budimpestu sm o imali dobra tri ipo sata do cekiranja i pet ipo sati do leta. S obzirom da je aerodrom (bar ovaj na kom smo bili) toliko veeeliki i da pruza sirok spektar zabave, u ubijanju vremena do leta smo se smorili ko zmajevi nakon celih 10 min. Vreme je ubijao ko je kako umeo; neko je gledao film, neko je kuntao na podu, a neko je jednostavno cavrljao i cavrljao i bla bla bla...

Nakon cekiranja je sledilo jos smora kada je par nas odlucilo da odmeri kolicinu propadanja koje smo radili izmedju dvoja kolica za prtljag. Rezultati nisu za siru javnost, usmeno cemo. :)

Kontrolu smo prosli lagano, izuzev nekog pada sistema itd, i konacno smo se ukrcali u aviJon. Jovan je odmah zabalavio za stjuardesom mnogo tamnog tena, francuskinja. U jednom trenutku ju je pitao da se slika sa njim na njegovom sarmantnom francuskom. Pristala je, ali posle toga nam je trebalo dva dana da je dozovemo i da je zamolimo da nam donese jedan sok. Nije vise smela da pridje Nindzi... U avionu nije bilo ni S od spavanja, naravno da smo bili najglasniji. Mi smo bas ponsni na nas. :)

Po sletanju na Charl de Gal aerodrom u Parizu, imali smo nesto oko dva ipo sata do leta za Rio. Kako smo se priblizavala gejtu (do kog nam je brat-bratu trebalo vreme te pesaka, te pokretom trakom, te stepenicama), mogli smo sve jace i jace da cujemo “Aaaaaaaah... Buuuuuuu.... Jeeeee...” ??? Navijamo za sletanje i uzletanje aviona?! U toku je bila utakmica Spanija – Holandija i tu, na gejtu smo odgledali i kraj tekme. A onda reeeeeeeeeeed za ulazak u avion i napokon smo se smestili u zver od ne znam ni ja koliko tona i metara sa skromnih 436 mesta. Opet smo bili skroz pozadi i opet smo bili najglasniji. Naravno... Pored Nindze je seo decko od oko 25 – 30 godina, pola Brazilac pola Nemac i njih dvojica su odmah poceli konverzaciju koja je trajala. I trajala. I trajala... I do kraja leta, celih 11 sati, smo otpisali Nindzu sa liste eventualnih sagovornika. Maja Socijala je pokusala par puta da ga zamoli da joj doda torbu, na primer: “Jovane, molim te dodaj mi torbu...” “E eu moru na Servia, isso e... bla bla bla...” “Nindza, mooolim te treba mi hitno!” “Aaa, isso e muito legal, eu nao.. bla bla...” “Nindza cujes li me, brate, dizi se vise!” “Eu gosto, tambem... bla bla...” “Kakav si ti kreten...” “Meu pai trabalhou no barco... bla bla...” Tih neverovatnih 11 sati puta u totalnom mraku smo proveli uglavnom spavajuci. Konacno. Jedino sto smo svi utrnuli i pretrnuli i likom podsecali na lenjivca iz crtanog “Ice Age” koji bezuspesno pokusava da se nasadi na kamen i da spava. Ali vredelo je... Inace, nije moglo da mi promakne da je na ovom letu bilo manje stjuardesa nego stjuarta, finih elegantnig crnaca koji te usluzuju i prave se fini. I sve je to lepo, ali na primer, stjuart koji je bio u nasem delu aviona kao da se isuvise trudio da bude ljubazan, pa je u nekoliko navrata pravio takve face, da mi doslo da ga pitam da li ga jadnog nesto boli.

Sleteli smo u Rio u 10:45 po nasem, odnosno u 5:45 po njihovom vremenu. Red za jos samo pecatiranje pasosa po izlasku je bio ooogroooman! I dok su svi kunjali na nogama u redu, opet smo bili najglasniji! I bla bla bla, i ko ko da, i hi hi hi, i ha ha ha i... o boze. Gledali su nas i putnici i rmpajlije iz obezbedjenja i molili se da sto pre isparimo.... Momentalno po izlasku sa aerodroma nas je zapahnuo vazduh sa zilion i pet posto vlaznosti vazduha. Smestili smo se u dvoja kola i krenuli put Recreira, do Pulmaovog stana i naseg apartmana. Vozili smo se nesto jace od sata. Mislim da se vise nikada necemo zaliti na krljanac u GSP-u... Prosli smo pored raznih favela ali nam je svakako najinteresantnija bila Cidade de Deus iz istoimenog filma, gde se i dalje ratuje. Bas kao i na filmu. Videli smo i jos jednu dovitljivost brazilske vlade. Naime, 2014. se odrzava Olimpijada u Riu i, svakako, najveca smetnja za oko turista su “ruzne”favele. Resenje lezi u staklenom, tamnom zidu duz celog autoputa i svakog puta sa kog se favele vide. Tako da ako ih ne vidite, znaci ne postoje. Bravo presidente, bravo! Mislim da se nasa vlada nije toga dosetila za univerzijadu prosle godine, pa su jaaadni morali da se bakcu seleci cela “karton naselja” i trilione roma sa prometnih mesta, i da potrose gomile i gomile para iz budzeta i tako bili uskraceni za egzoticna putovanja sa svojim ljubavnicama i sekretaricama. Siroti...

Cim smo stigli novim kucama, nabrzaka smo se raspakovali, jeli i brze-bolje zapalili na plazu. Vu-hu! Talasi su divljali! Zenski deo ekipe nije znao koji deo kupaceg pre da pridrzi. Totalno smo bili crkli nakon samo 10 min borbe sa talasima. Bilo je fenomenalno! Kazu da nas je vreme nenormalno posluzilo. Tih dana je bilo “hladnjikavih” 25 stepeni bez sunca, ali danas je przilo i kasnije smo saznali da je u centru grada izmereno ludih 38 stepeni C, koje mi na okeanu nismo ni osetili zbog pirkanja vetra, hladjenja okeana i totalne srece. Da potsetim: ovde je zima... Koji dozivljaj!

Bacali smo se na sve strane u okean, okean nas je bacao na sve strane, pokusali smo da se osuncamo 15-ak min i dobijemo bojicu, a sunce nas je spalilo ko brenerom tako da smo totalno bili u duhu slogana Srpske nam reprezentacije “crveno je boja ljubavi”. :) Uostalom, slike govore same...

Po povratku u apartmane, imali smo par sati da se odmorimo i osvestimo gde smo zapravo. Pulmao, Paja i ja smo iskoristili priliku i otisli do vrtoglavo velikog Barra Shopinga da zamenimo evre u reale (info: 1 evro = 2.15 reala) . Usput smo svratili na vocnu salatu i agua de coco. Pre dve godine mi se cinilo kao da je vise nikada necu piti, a Paja je isprva napravio bezizrazajnu facu, pa zamisljenu, pa namrstenu, pa je sirom otvorio oci, kao da se iznenadio, da bi na kraju cele te pantomime razaznavanja ukusa kokosove vode rekao da mu se svidja...

I na kraju celog dana koji nam je trajao 5 sati duze zbog vremenske razlike, doslo je vreme da krenemo na rodu povodom naseg dolaska, cisto eto, da Brazilci pozele dobrodoslicu belom mesu na svojstven nacin, i da simbolicno zapocnemo 20-odnevni dogadjaj “Brazil – Servia uniao”. Roda je bila na umetnickoj akademiji Ilumini. Tu je bila cela Pulmaova ekipa visih pojaseva i profesora: Lobesomem, Dende, Fumaca, Sal, Orelha, Olhao, Priscilla, Marla... i jos mnogo nizih pojaseva. Imali smo malu tremu, ocekivali smo klanje, ali smo svi do jednog (sem mene koja nisam igrala) odigrali extra! Cak nas je i Pulmao pohvalio upotrebivsi rec super! Imate razloga da budete ponosni na nas. ... ... ... Ocekujemo ovacije ispred kompa dok ovo citas, citaoce. :) Nakon mnogo igara, Pulmao je pozvao Srbe da sednu u bateriju zajedno sa njim i da sviramo dok visi pojasevi igraju. Covece! Tu se nije znalo cije noge i ruke lete! One igre, ljudi... Ccc... Da vam pamet stane! Imamo snimljeno, uzivacete dok budete gledali isto koliko i mi. Kad smo pokupili vilice sa poda, Pulmao nas je predstavio svojim ucenicima i ispricao par korisnih stvari. Nakon rode, ljudi su nam prilazili i govorili kako super igramo. To je zaista sjajan osecaj. Ali polako, srescemo se mi jos... :)

Posle rode smo otisli u mnogoobozavani i daleko (cak do Srbije) cuveni Video Bar! Ljudi su konacno mogli da probaju tu cudesnu vocku o kojoj se toliko prica, acai! Iako umalo da nam nisu poispadali zubi od hladne kombinacije acai-ja i banane, svi su bili fascinirani. I posle toga Cezar salata kakve nigde na svetu nema... Ovo je san...

Oko ponoci smo se spakovali i konacno legli da spavamo na necemu sto nismo videli skoro 48 sati. Aaa, krevet...

13.07.’10. utorak, II dan

Jutros smo ustali oko 6 sati i napokon oko pola 8 krenuli na put za Ilha Grande (Veliko ostrvo) gde cemo provesti naredna 3 dana. Do tamo smo se prvo klackali kolima skoro dva ipo sata, a potom brodicem oko sat i 45 min.

A cinilo se tako blizu... I tako smo uzivali na brodicu ljuljuskajuci se na vodi bez talasa. Malo smo kunjali, malo cavrljali, suncali. Ovo je raj...

Vec pri samom priblizavanju obali, izgledalo je kao mesto iz onih filmova sa nekom gotivnom i skoro nepostojecom tropskom lokaciom. Sto se mene tice, ja sam ostala bez reci. Uostalom, videcete i sami.

Hotel u kom smo smesteni je i vise nego interesantan. Fantasticna kombinacija drveta, bambusa i stakla.

Ceo hotel je poluotvoren, tacnije zid na kom su velika staklena vrata se zapravo sastoji samo od tih istih vrata. U sobama su fenomenalni drveni kreveti prepleteni suvim banbusom. Po zidovima i plafonu super zezalice od drveta, skoljki, kamencica koje vise ili su zakacene ili koje stoje na nekoj polici. Dnevni boravak sa ogromnim kao dvosedom i dve fotelje od teskog drveta preko kojih su samo prebaceni duseci i jastuci. Jednom recju – fenomenalno! Odmah po dolasku smo strcali u restoran pored hotela na rucak, koji se veoma interesantno zove “Pe na area” (Stopalo na pesku) i logo im je neki smesni cikica sa velikim nosem i pljugom u ustima i preogromnim stopalom... na pesku, naravno. :) Simpa, skroz. Ljudi, ona hrana... Blaaaaa...

Nismo znali cega pre da se latimo. Tu je bio neizostavni pirinac sa crnim pasuljem (arois e feijao), pa salate koje se samo sarene, pa fenomenalna socna teletina, pa jos socnija piletina, pa sos... Uf!

Kad smo se sabrali od puta i ponovo oduzeli od hrane, krenuli smo u obilazak mesta. Prvo smo svratili na sladoled i uocili smo da nismo videli ni jedan frizider sa gotovim sladoledima, vec je fora da se sami posluzite. Na raspolaganju su vam korneti raznih velicina, plasticne i “kornetaste”cinije i mnogo vrsta sladoleda koji sami odaberete. Nismo razumeli 99 posto toga sto je pisalo na tablicama, ali sve bilo tako sareno i divno i ukusno i natrpali smo sto smo vise mogli, i jos malo preko. Sjajna stvar je sto imate i razne vrste sirupa koje mozete slobodno da uzmete. Kada natrpate sve to, odete na kasu gde vam izmere tezinu sladoleda i tako placate. Super stvar!

Pulmao nam je rekao za jedan lepi vodopad koji vredi videti. Odlucili smo da krenemo u potragu. Iz price je izgledalo tako jednostavno naci ga; u obilasku smo videli sve samo ne vodopad. Krenuli smo prvo puticem uz plazu i, covece... Kao Alise u Zemlji cuda! Ljudi, sve sto kod nas raste u saksijama, ovde raste gde stigne i najmanje 5 puta je vece! Dosli smo do prve table gde je strelica pokazivala da je vodopad levo. Krenuli smo u sumu uz brdo. I isli i isli i isli... I konacno smo culi zuborenje vode posle mnogo hoda, slikanja i pozeraja, i taman se ponadali da je to taj vodopad, kad - prc! Recica koja se valjala preko manjih stena je pravila vodopad isto koliko i u wc solji. Ali, nismo se zalili, igledalo je prelepo u gustoj sumi. I opet smo ispozirali, slikali se i uzivali u totalno divljoj prirodi.

Sledece na sta smo naleteli je fenomenalan prastari akvadukt iz 1893., visok oko 11 metara, sa 28 “mostica”. Extra! Treba da napomenem da smo i tu ispozerisali? :) Nastavili smo dalje i napravili ceo krug i izasli na drugi kraj plaze koja se zove Praia Preta (Crna plaza).

Sam naziv nam i nije toliko znacio dok nismo zagazili u crni pesak koji se stvara truljenjem korenja i biljaka. Nije nista prljavo i grozno, cak je prijatnije i mekse pod nogom nego obican pesak. I tu ispozirasmo... U povratku smo naleteli na roj necega sto uzasno podseca na debele muve zunzare, koje su za divno cudo malko manje nego nase. Prvo su se Jeleni uplele u kosu, i ono je uzasno; kopa ti po kosi do same glave! Jelenu je uhvatila panika dok je jadan Misa pokusavao da je spasi. Ostale devoje su malo bolje prosle, a ja sam sutradan ujutru nasla jednu mrtvu u kosi, koju sam jedva mogla da odlepim sa vlasi. Kao dzinovske vaske sa krilima. Fuj! Kasnije smo otisli na kafu i nismo mogli da verujemo da smo samo u jednom kaficu nasli espreso! Jednostavno – ne sluze...

Inace moram da napomenem da je Joshi (Nindza) danas sav uzrujan vristao kroz hotel kako ima djavolju cesmu u sobi. “Joshi, ne tripuj, smo previse hrane za tebe danas...” Insitirao je da vidimo, cak ju je i snimio. Kako je odvrne, ona se trese, vristi, cici, urla! Kad je bilo ko drugi samo dotakne – nema ni glasa. Spuki...

Uvece smo isli na trening profesora Adriana, Senzalinog profesora, braon zuti pojas, koji radi i zivi ovde, na Ilha Grande-u. Tad je i lagano pocela kisica... Trening je bio u sali koja je uvece najjednostavnije, diskoteka. Brate, mi se nesto zalimo na nasu akademiju kako joj fali ovo, kako joj fali ono. Samo da vidite gde ovi ljudi treniraju... Milsim da cemo izljubiti svaki kvadratni cm nase akademije kad se vratimo. Sitnica koja nas je odusevila je totalno opustena atmosfera. U jednom trenutku na sred treninga je u salu usao lokalni dzukac, prosetao, video sta se desava i izasao. I pritom ga niko nije dirao! Samo su ga najusptilnije zaobisli. A trckaranje decice je totalno normalna stvar. Neverovatno kako ovi ljudi umeju da zive jedni sa drugima i sa svim sto ih okruzuje. Sjajno... Sto se treninga tice, bio je veoma raznovrstan i fizicki ne toliko zahtevan, ali vlaznost vazduha nas je dotukla; zapravo sve osim mene, ja sam samo svirala. Ljudi su se topili i disali na skrge, kao da trenirate u kupatilu posle sestre koja se predhodno tusirala 45 min. I samo da znate, treba da budete ponosni na njih jer u jednom trenutku na treningu u formaciji pola Brazilaca je selo da odmori a nasi ljudi su bili kao masine. Profesor se iskreno odusevio. Nakon treninga je usledila roda sa profesorovim ucenicima, i bilo je sjajno. Svako u svom domenu, ljudi su dali 150 posto sebe! Snimali smo, gledacete i sami cete prosuditi... ;)

Posle svega, vecera. Odvalili smo se od hrane u onom restoranu! Koliko fenomenalne klope, ljudi moji! Mmm... Komirali smo se cim smo ugledali jastuk...

14.07.’10. sreda, III dan

Mmm... Lagani “tropski” dorucak; svedski sto a na njemu sunka sa kackavaljem i istim dimljenim, sirom, lagana pitica za koju niste sigurni da li je slana ili slatka ali je i vise nego ukusna, papaja, marakuja, ananas, sok od pomorandze, kafa... Stvarno sjajan nacin da ti pocne dan. Mmm...

Jutros je trebalo da imamo trening sa profesorom Adrianom na drugoj plazi na Ilha Grande-u, ali nam je kisa totalno pokvarila planove. Pocevsi od sinoc, bas je padala; u naletima, ali je padala bez prestanka. Ali iskreno, nismo bili toliko smoreni zbog toga. Jednostavno nikom nije smetala; zapravo kao da je bila sastavni deo okoline. Dugo smo razmisljali sta bismo mogli da radimo a da ne ostanemo u hotelu. Na kraju svakog kombinovanja, ispalo je nezamislivo dobro – isli smo na voznju kajakom! Iako su ljudi bili u bermudama i duksevima jer je bilo hladnije nego inace, nije smetalo ni ako ste u kupacim gacama, prslukom za spasavanje i veslom u ruci. Mislili smo da ce biti mnogo zezutnije veslati po ovakvom vremenu, jer je na momente (doduse malo duze) pljustalo! Naravno da smo bili jedine dileje koje su se taj dan uopste pojavile na plazi u kupacim, ali to nama nije smetalo. Mi Srbi smo naopak narod... Svako je dobio svoj kajak, sa jednim ili dva mesta i zaputili smo se duz obale u potrazi za nekom drugom plazom. Nazalost, nismo mogli da ponesemo bilo sta cime smo mogli da obelezimo ovaj dogadjaj jer je postojala velika verovatnoca da se prevrnemo, a nasi aparati i kamere ne znaju da plivaju vec samo da rone. I to jednom u zivotu... Veslali smo dosta dugo. I nije tesko! Zavukli smo se na jednu manju plazu izmedju stena i uzivali; skupljali skoljke, plivali (konacno, jer nije bilo ni T od talasa), kapuerisali se na pesku. Nismo se dugo ni zadrzavali jer je plima odjednom pocela da nadolazi. Povratak je bio nesto tezi zbog vetra i struja, ali smo preziveli. Cak i ako je kisa pljustala po nama dok smo se i sami prskali veslom, uzivali smo za sve pare! Ovo je raj. Cak i bez sunca...

Nindza me je zamolio da napomenem nesto “veoma vazno” u blogu, tako da cu vam preneti njegovo upozorenje. Naime, kukao je skoro ceo povratak kako ga bole – bradavice! “Ljudi, nemojte nositi prsluk za spasavanje kad je jako hladno i kad ste mokri, jer se onda najezite, i bradavice vam se stvrdnu, i prsluk za spasavanje vas struze po istim i onda mnooogo boli!” Tako da ako ikada budete imali priliku da nosite prsluk za spasavanje po hladnoci na gole grudi, nemojte. Dobro Nindza? :)

Po povratku sa veslanja ipak je prijala topla kupka i naravno rucak. Je’te gladne godine! Ko da hranu nismo videli u zivotu...

Oko 7 sati uvece je poceo cas na otvorenom, ispod nekog velikog platna na sred staze uz okean. Kisa je i dalje lila kao blesava. Cas nam je drzao profesor Balao , Senzalin takodje, koji je u isto vreme i fenomenalan profesor Jongo-a (zongo). Tu je bio i profesor Adriano i par njegovih ucenika. Cas je trajao ravno 3 sata koje nismo ni osetili! Prvo smo ucili osnovne pokrete zongo-a i pokusali da ih upotrebimo u igri. Saznali smo i raznorazne zanimljive stvari vezano za istoriju i tradiciju zongo-a i Brazila uopste. Ukratko, zongo je igra nalik sambi – igra se u paru, musko-zensko, Brazilci vole da kazu da je to igra zavodjenja; ako ne i starija je od sambe jer prvi oblik zongo-a potice jos iz Afrike. Tradicija je da zene budu obucene u presiroke suknje (kao krinuline), koje smo mogli da vidimo i na danasnjim karnevalima, narocito u Riu, kada ispred skole sambe koja se prezentuje idu muskarac i zena u takvoj suknji. Postoji vise ritmova uz koje se zongo igra. Od instrumenata se koristi samo atabaqui; kao i birimbaosi, postoje tri vrste atabaqui-ja koji se razlikuju po velicini, a samim tim i zvuku koji proizvode: najveci caxambo (kashambu), srednji candongeiro (kandongeru) i najmanji tambo (tambu).

Nakon toga smo igrali maculele, zatim sambu i na kraju capoeira, naravno. Kako je vreme odmicalo bilo je sve vise i vise ljudi koji su gledali, ali i ucestvovali u igrama. Profesor Balao zraci neverovatnom energijom. I ako je bilo nas jedva 20-ak, super smo se proveli i dosta toga naucili. Cak i Pulmao kaze da nije ocekivao tako dobar trening s obzirom na vreme i na mali broj ljudi koji zbog istog nisu mogli da dodju. Jer, interesantno je da na ostrvu ne postoji ni jedno prevozno sredstvo osim bicikla, i to tamo gde je moguce da prodju dva tocka, tako da put pod noge. A ima i dosta onih koji zive na drugom kraju ostrva i jedini nacin da dodju od kuce do posla je da idu pesaka kroz i vise nego gustu sumu, i u za to im u proseku treba oko 2 sata. Pa ti gledaj...

Posle vecere, otisli smo na... pa kao “izasli” smo. :) Bili smo u stvari na istom mestu na kom smo juce imali trening sa profesorom Adrianom! Samo je prostor ovog puta bio transformisan u diskoteku... Recimo da je razlika u odnosu na juce... pa, ta sto je sank radio. :) Nije bilo ljudi, da li zbog loseg vremena ili zbog toga sto nas je ceo ambijent podsecao na diskace u koje smo isli dok smo bili u osnovnoj skoli na rekreativnoj ili ekskurziji. Fazon je “Sa’ce da dodju oni smekeri iz osmog dva! ;)” Superica... Nismo se nesto mnogo zadrzavali, popili 1-2 piva ili kajpirinje (koja ubija u mali mozak koliko je jaka) i vratili se na spavanje, na milost i nemilost komarcima i ko zna cega jos usput...

15.07.’10. cetvrtak, IV dan

Opet kisa... Sa nama su u hotelu bili neki Nemci koji su tu vec dve nedelje i kazu da je bilo extra suncano i lepo vreme, dok mi nismo dosli... U principu i nije neki problem sto pada, samo bi bilo kakva akcija setnje dalje od plaze bila dosta blatnjavija. Nakon dorucka smo iskoristili lose vreme i odgledali snimak sa jucerasnjeg casa, dok nam je Pulmao objasnjavao detalje vezano za pokrete ili pricu profesora Balao-a.

Popodne je proveo kako ko, ali uglavnom u hotelu; neki su bili u setnji po plazi, neki su gleali filmove, neki su kunjali na onim fenomenalnim ljuljaskama koje vise u hotelu...

A posto nismo imali kisobrane ili slicno da bismo se zastitili od kise, domisljati ljudi su se setili kabanice za jednokratnu upotrebu u kojoj izgledas kao spreman za zamrzivac! Providna kesa koja ima rukave i nataknutu kapuljacu, a pritom ti se stajling ne kvari jer se preko kabanice vidi dnevna toaleta za izlet, tako da ostajes shik! Na sve su mislili... ;)

U principu nam je ovako i protekao ostatak dana. Uvece sam otisla na toplu cokoladu i odlicna je ideja staviti komadice cokolade unutra koje mozes da zgutas dok pijes jos vrelu cokoladu ili da je struzes kasicicom sa dna kad se otopi. Mmm... I jedna i druga opcija je ukusna...

Kada malo bolje razmislimo, i bolje je malo odmoriti, jer po povratku u Rio, ocekuju nas treninzi i aktivniji dani. Samo da kisa prestane da pada...