25.07.08. – petak

Danas smo se do Kopakabane vozili sat vremena mini vanom koji nam je od kamencica u bubrezima napravio fini pesak. Iako smo ponovo krenuli kasnije, ispostavilo se da smo stigli na vreme.

Poceli smo trening svi zajedno sa Mestre Dorom radeci jogu. Salim se. Radili smo neke angola stvarcice koje su za nas divljake bile totalno cudne. Ali i teske. A dekica je sve to izvodio sa takvom lakocom, da nas je bilo sramota da zabusavamo. Fino razgiban i ultra snazan 60-ogodisnjak koji je u sred objasnjavanja pokreta, stao u queda de reins i dzudzao tako odredjeno vreme i sasvim razgovetno pricao. Usput nam je objasnjavao razliku u ritmovima i pokazao nam jos mnostvo novih ritmova za koje nikad nismo ni culi. Pokidao je birimbao! Na kraju dvocasovnog treninga je napravio angola rodu u kojoj je do u detalj objasnjavao svaki pokret i svaku situaciju koja moze da se desi u rodi i sta tada raditi. Pokazivao nam je i sirok spektar shamada koje se koriste u angoli. Sve u svemu, veoma poucan trening. Interesantno je bilo to sto mu je u jednom trenutku u toku sviranja pukla zica na birimbaosu i on je u dva i po minuta uspeo da je skine, da namesti novu zicu koja mu je, bytheway, stajala steknuta i namotana na vrhu motke, zategne birimbao, namesti tikvu, nasteluje instrument i nastavi da svira kao da se nista nije desilo. I to sa takvom lakocom! Odusevio nas je.

Posle toga, ponovo pauza za rucak na Kopakabani.

Opet izlezavanje i lencarenje. Mada je danas bilo izuzetno hladno u odnosu na ostale dane sa nekih 20 stepeni, bez sunca i sa mnogo vetra. Ali nas nije sprecilo da maximalno uzivamo.

Potom su usledili treninzi jaceg inteziteta. Beli i zuti su nastavili da rade sa angola mestreom Dorom, a Ivan i ja smo imali odlican trening sa Mestre Itamarom. Istina je da malo brze objasnjava i stalno menja sekvencu, ali svaka ima smisao. Na kraju treninga je najopustenije pricao sa nama i odgovarao nam na razna pitanja. Pricao je malo i o sebi. Naime, on je dete iz vojine porodice; uvek se znalo kad se jede, kad se gleda TV, kad se ide u WC... Uvideci da to nije dobro, po odrastanju je stvarao neku svoju pricu. Kaze da ne voli kada ga neko oslovljava sa Mestre. On je jednostavno Itamar. Voli da sa svojim ucenicima ode na pecanje, da ih pozove na zurku kuci, da odgovara na poruke na Orkutu ljudima koji nisu iz Brazila! Sve u svemu je ostavio pozitivan utisak na nas.

Posle njega nam je trening odrzao Mestre Gato. Sjajan trening sa mnogim kombinacijama izbegavanja compasa i vingativa. Malo smo i skakali jedni drugima preko ledja vezbajuci nesto kao armada duplu, samo sto sam daleko od toga. Jednom sam se polomila ko... zadnjica. Hi!

Za to vreme, niza grupa je imala sjajnu angola rodu sa Mestre Dorom i njegovim pomocnicima. Upoznali su gomilu novih novih ritmova, ne samo u anogli, vec u capoeiri generalno.

Nakon svega, odmarali smo noge sedeci na parketu i slusajuci coveka koji nam je drzao cas perskusija. Stvarno mi je zao, ali niko od nas ne zna njegovo ime (covece, treba zapamtiti sva ta imena), ali znamo da je odlican perkusionista koji nam je stvarno objasnio. Vec dosta godina unazad se bavi samo time i veoma je poznat u Riu. I nije capoeirista. Za promenu... :)

Imali smo tu srecu da je posle svih nasih treninga Mestre Marrom imao rodu u svojoj akademijici koja se nalazila tik ispod sale u kojoj smo mi imali treninge. A njegova akademija je pravi mali raj za capoeiriste!

Na zidovima je bila gomila crno belih fotografija iz ko zna koje godine, na kojima su ljudi iz raznih plemena i koji sviraju cudne instrumente. Tek kad pogledas redom, vidis u stvari da su ti instrumenti preteca birimbaa! Tu su bile i fotke starijih poznatih angola majstora iz mladjih dana. Na plafonu i na zidovima je bilo brdo sarenih birimbaosa, pandeira i bukvalno grozdovi kasisia. U isturenom manjem delu je stajao TV sa stolicama gde je Mestre drzao casove istorije i tradicije capoeire...

To je bio prvi put da smo uzivo videli Mestre Marroma kome su tanani dredovi maltene stajali u krilu i koji je izgledao tako mrko, da se uplasis kad treba da mu se javis. A u stvari je stvarno dobar i druzeljubiv angolero. Kao i svi! Odgledali smo tri stvarno dobre angola igre mestreovih pomocnika i nasih senzalerosa, ali na zalost nismo videli samog Mestrea kako igra. Pluca kaze da cemo imati prilike narednih dana...

Interesantno je bilo to sto su tokom celog dana u manjoj sali bile izlozene fotografije svih Mestrea capoeire od pre mnogo godina, onih koji su sa nama i onih koji to vise nisu. Uglavnom se nisu svi nesto mnogo promenili sem sto su tada imali manje bora i vise kose. :) Samo mi se nekako cini da je jedini Peixinho ostao isti.

Uvece je bila neka zurka sa koje smo odmah zapalili jer nije bilo zive sile da stojimo na nogama vise. Zaista ispunjen dan zzzzzzz.....

24.07.08. – cetvrtak

Juce smo uzeli raspored po kojem je trebalo sve da se odvija. Naravno da nije. Nama Srbima je to apsolutno poznato i normalno, jel da? Danas je prvi trening trebao da pocne u 10, ali naravno da je kasnio dobrih sat- sat i 15 min. Iskusni Pluca je to znao, tako da smo taman i dosli na pocetak tih treninga. Niza grupa je imala trening sa Peixinhom radeci na distanci u rodi. Visa grupa (od zelenog pa na vise) je radio Mestre Dor, sjajni cikica, angolero, nevidjeni zezant i veseljak od nekih 60-ak godina, ako ne i vise.

Posle dva sata treninga, imali smo pauzu za rucak od nekih tri sata koju smo proveli na plazi. Naravno, Kopakabani. Jeste, Ivan se i ovde kupao, ne morate da predpostavljate. :) Iako je danas bilo nesto hladnije, uzivali smo lezeci na pesku. Neko je i dremnuo.

Nakon pauze, ponovo treninzi od sat i po- dva. Beli i zuti su imali u manjoj zatvorenoj sali trening sa Mestre Itamarom i kazu da je odrzao dosta dobar trening, ali da je bio uzasno tezak za shvatiti i raditi. U drugoj sali sa narandzastima, sivima i plavima je radio Mestre Toni Vargas. I ovoga puta ostao je dosledan odlicnom objasnjavanju Jogo de Dentro-a kombinujuci ga sa Regionalom. Zaista sjajan trening koji mnogo objasnjava. Sa visim pojasevima od plavog je radio Mestre Peixinho na distanci i tzv. preskakanju u rodi.

Nakon sto smo se svi lepo zagrejali i fino crkli, usledila je roda na plazi, odnosno trotoaru izmedju dva kolovoza u sred Kopakabane! Bile su tri velike rode sa svojim baterijama i joooj... Sta smo sve videli. Pa mi treniramo balet u odnosu na njih! Ljudi, fajt fajt fajt fajt fajt fajt fajt... Samo su sevala martela, kisade, armade! Nije bitno da li si musko ili zensko. Idemooo!!! A devojke! Ne daj boze da je popreko pogledas. Sve od plavog pa na vise devojke i zene peglaju sve i svakog u rodi! Naravno, bila je i supruga cenjenog Mestre Peixinha koja ima zeleni pojas i, kukuuuu... Stvarno je zenski Peixinho. Ne znam samo sta ce biti nakon 5 godina. Profesionalni ubica lepog lica. Ne znajuci da je to mestreova zena, Paja je prokomentarisao kako je mnogo dobra cica. Sreca pa smo bili u kolima i niko ga sem nas nije ni cuo. Pulmao je samo procistio grlo i rekao “Ne d’o bog da to kazem mestreu!” Od tada vise ne komentarise cice. :)

Po povratku kuci, zaspali smo cim smo ugledali jastuke...

INTERCAMBIO CULTURAL-BRASIL RJ

RODA MONDO

23.07.08. - sreda

I konacno pocinje dugoocekivani seminar Mestre Ramosa “Roda Mondo”!

Ceo dogadjaj se odvijao u sali u kojoj Mestrei Peixinho i Gato drze treninge i u sali pored koja je maltene na otvorenom. Na toj prvoj rodi i nije bilo nesto puno mestrea, ali nam je receno da ce do subote, kada je i glavni dogadjaj cele price, doci jos jos jos majstora. Vaaau! Naravno da su bili Peixinho, Gato, Toni Vargas, Ramos, Itamar, Dor i jos neki angola majstori kojima zaista ne znam imena, ali cete saznati do subote, obecavam. Sve u svemu, bilo je puuuno igara, samo sto mi nismo mogli ni da primirisemo rodi.

Gomila plavih, zelenih, ljubicastih, braon, ljubicasto zutih, braon zutih, crveno zutih, je samo uskakala u rodu ispred nas. Videli smo mnooogo dobrih zogi. Pred kraj je bila jedna roda u kojoj su igrali majstori i kontramajstori. Ne moram ni da komentarisem, sve vec znate. Jedino je stvarno bilo... lose (da se ne izrazim drugacije) to sto je snimanje i slikanje bilo zabranjeno! Jedino ce, kao, sama ceremonija dodele kontramajstorskih i majstorskih pojaseva moci da se slika, ali ne i da se snima. Strasno! Mislim, stvarno, gde ce im dusa...

Sto se tice stvari iza kulisa, sto bi se reklo, nagledali smo se svega i svacega. Kao i na svakom capoeira skuuupu si mogao da vidis gomilu pozera i pozerki, tipova koji su se deformisali prepucavajuci se u teretani, raznorazne stajlinge itd. Nagledali smo se likova koji su pred svaki trening zabadali po 20 min u svlacionicu i trosili kilograme gela za kosu, devojke koje su vise smorile sa ogrlicama i mindjusicama u obliku birimbaa, kao i gomile gaca i topova na kojima pise “capoeira”. Aman! Bio je i jedan napaljeni Amerikanac koji je u rodu ulazio sa kacketom i jednom patikom?! Videli smo nekog polucrnca (ma, ciga) sa narandzastim pojasom koji je imao kosu ofarbanu u narandzasto (sto mi je to poznato) sa “iscrtanom” frizuricom u neke zvezde i spirale. Ma, svasta po nesto! Da ne gresim dusu, vecinom je bilo normalnih ljudi zednih capoeire i kad bi ste ih pogledali ovako na ulici, nikada ne biste rekli da mogu da urade gomilu dobrih stvari u rodi. Nauzivali smo se gledajuci capoeirom lepo izdefinisana tela. Mada kad malo bolje razmislim, nije fer; crnci se rode sa plocicama na stomaku, bre! I svi su bili veoma druzeljubivi prema nama (sto je i prestalo da me zacudjuje). Bilo je ljudi iz SADa, Rumunije, Francuske, Nemacke, Ukraine. I naravno Srbije. :) A da. O tetovazama i da ne govorim. Sirok spektar capoeira simbola na raznoraznim delovima tela i jos siri izbor modela birimbaosa! Svaka 0.7-ma cica je imala istetoviran birimbao na preponi, vratu, nozi, ruci... Brdo njih je imalo iscrtane kojekakve capoeira poze uglavnom na ledjima, ali i na bicepsu, listu, grudima, ledjima... Generalno kod ljudi iz Brazila mozete videti pregrst nemastovitih tetovaza. Bez obzira na pol vecina se uglavnom odlucuje za, naravno, tribale, pa pticice (poput kolibrija), ruzice, grancice, mnooogo krstova i krstica itd; i to sve u boji! Kod jednog sam videla konzervu piva na levoj lopatici totalno verno prikazanu. Al’, dobro. Idemo dalje...

23.07.08. – sreda

Jao, ljudi, konacno ta statua Hrista, vise, bre! Kol’ko smo vec ovde, a sve kao nemamo vremena da idemo do tamo. Danas smo shvatili zasto. Kolima smo do Corcorada putovali nesto jace od sat vremena! Vodila nas je Francezinja koja nije vozila ispod 90! A deluje totalno blizu kad se gleda iz grada, i vidi se iz svakog dela Ria. Kolima smo dosli do podnozja planine odakle se do vrha ide necim nalik na mali voz. Kazu da do statue moze da se dodje i kolima, samo sto i nije preporucljivo jer put prolazi kroz favelu. Vozili smo se tim vozicem (nazovimo ga tako) oko pola sata kroz nacionalni park Tijuca Forest koji je ustvari suma, suma i opet suma. Kad smo se popeli na 700m nadmorske visine do samog kipa, vilica nam je ostala u rukama.

Koooliko je ono, ljudi! Kip je visok 40m i tezak 635 tona! Jedino mi je bilo zao sto je postolje na kom stoji isuvise visoko da bih mogla da se popnem i stanem pored njega, cisto da se uporedimo. Ali je dosta zastrasujuce i ovako. Na tabli pored smo procitali da ga je konstruisao Paul Landowski, arhitekta Francusko-poljskog porekla, i da je sama statua postavljena ovde gde je i sada 12.oktobra 1931. god. A odande se vidi sve! Ceo Rio de Janeiro u svoj svojoj velicini! I ogroman dzokejski klub, i Marakana, i Glave secera, i cela Kopakabana, i cela Ipanema, i cela Barra da Tijuca... Sve!

Jedini problem je bio slikati se isperd statue jer ti non-stop u kadar upadaju Britanci, Kinezi, Ameri i ostali turisti i gde god da stanes opaucis se o ruke ljudi koji pokusavaju da se slikaju u istoj pozi u kojoj stoji i Hrist. Ludara. Ali, vredelo je. Imamo i fine snimke odozgo, tako da cete imati priliku da vidite kako to sve stvarno izgleda. Ali jednostavno, ostavlja bez reci...

Pomalo osamuceni od voznje gore- dole po planini Corcorado i izmoreni od 3 sata puta sve ukupno, otisli smo kuci i brzo se spakovali za rodu otvaranja Ramosovog “Roda Mondo”-a. Centrifuga pocinje...

22.07.08. – utorak

Ooo... Pivooo... Deda je imao tu nesrecu da je morao da ustane u pola 8 i ode sa Fransezinjom u grad. Mamuran. Ccc... Za to vreme, mi ostali smo se dooobro naspavali i pooolako sa Saom i Plucinim sinom otisli na plazu.

Da li treba da kazem da Ivan ni danas nije izlazio iz vode? Mislim da ne. Talasi su jos uvek dosta veliki, tako da je bilo kakvo ozbiljnije kupanje zapravo nemoguce. S toga smo ostali u plicaku i “brckali” se. U stvari, talasi su nemilosrdno “brckali” nas, dok smo se trudili da ne ostanemo bez kupackih gaca, koje su pod udarima okeana svuda bile samo ne tamo gde treba. Shvatili smo zasto su ovde tange sa minimalnom kolicinom materijala toliko popularne- vise su prakticne nego sto su stvar mode, ne mrdaju nikuda... :)
Uvece smo otisli na rodjendansku rodu Plucinom uceniku Dendeu (vi sa Orkuta ga sigurno znate), i to bez Dede. S obzirom da je onakav zaglavio u gradu danas, mislim da je ocigledno zasto nije isao sa nama. Roda je bila u salici u kojoj Dende ima treninge a koja se nalazi u trosnoj zgradi tik do ulice. “Mnogo hvala sv... brrrrmmmm... jer je o... drrrrrrr... i zbog toga... tuuuu... i eto.”, otprilike je zvucao Dende na pocetku rode.

Posle smo se navikli. Na rodi je bilo 15ak ljudi sto naradzastih, sto sivih itd. Zanimljivo je bilo sto su se svi najsrdacnije pozdravili sa nama iako nismo znali dosta ljudi odande. Sve vise i vise se osecam kao da sam dosla sa druge planete, a ne iz druge zemlje... I na kraju, najbolji deo. Torta! Super je bilo to sto je na kraju Dende igrao u rodi sa tortom u sredini i par puta probao da je gricne onako iz zvezde. Bila je sa puuuno cokolade. Njam. Varili smo je u snu kasnije...