25.07.08. – petak

Danas smo se do Kopakabane vozili sat vremena mini vanom koji nam je od kamencica u bubrezima napravio fini pesak. Iako smo ponovo krenuli kasnije, ispostavilo se da smo stigli na vreme.

Poceli smo trening svi zajedno sa Mestre Dorom radeci jogu. Salim se. Radili smo neke angola stvarcice koje su za nas divljake bile totalno cudne. Ali i teske. A dekica je sve to izvodio sa takvom lakocom, da nas je bilo sramota da zabusavamo. Fino razgiban i ultra snazan 60-ogodisnjak koji je u sred objasnjavanja pokreta, stao u queda de reins i dzudzao tako odredjeno vreme i sasvim razgovetno pricao. Usput nam je objasnjavao razliku u ritmovima i pokazao nam jos mnostvo novih ritmova za koje nikad nismo ni culi. Pokidao je birimbao! Na kraju dvocasovnog treninga je napravio angola rodu u kojoj je do u detalj objasnjavao svaki pokret i svaku situaciju koja moze da se desi u rodi i sta tada raditi. Pokazivao nam je i sirok spektar shamada koje se koriste u angoli. Sve u svemu, veoma poucan trening. Interesantno je bilo to sto mu je u jednom trenutku u toku sviranja pukla zica na birimbaosu i on je u dva i po minuta uspeo da je skine, da namesti novu zicu koja mu je, bytheway, stajala steknuta i namotana na vrhu motke, zategne birimbao, namesti tikvu, nasteluje instrument i nastavi da svira kao da se nista nije desilo. I to sa takvom lakocom! Odusevio nas je.

Posle toga, ponovo pauza za rucak na Kopakabani.

Opet izlezavanje i lencarenje. Mada je danas bilo izuzetno hladno u odnosu na ostale dane sa nekih 20 stepeni, bez sunca i sa mnogo vetra. Ali nas nije sprecilo da maximalno uzivamo.

Potom su usledili treninzi jaceg inteziteta. Beli i zuti su nastavili da rade sa angola mestreom Dorom, a Ivan i ja smo imali odlican trening sa Mestre Itamarom. Istina je da malo brze objasnjava i stalno menja sekvencu, ali svaka ima smisao. Na kraju treninga je najopustenije pricao sa nama i odgovarao nam na razna pitanja. Pricao je malo i o sebi. Naime, on je dete iz vojine porodice; uvek se znalo kad se jede, kad se gleda TV, kad se ide u WC... Uvideci da to nije dobro, po odrastanju je stvarao neku svoju pricu. Kaze da ne voli kada ga neko oslovljava sa Mestre. On je jednostavno Itamar. Voli da sa svojim ucenicima ode na pecanje, da ih pozove na zurku kuci, da odgovara na poruke na Orkutu ljudima koji nisu iz Brazila! Sve u svemu je ostavio pozitivan utisak na nas.

Posle njega nam je trening odrzao Mestre Gato. Sjajan trening sa mnogim kombinacijama izbegavanja compasa i vingativa. Malo smo i skakali jedni drugima preko ledja vezbajuci nesto kao armada duplu, samo sto sam daleko od toga. Jednom sam se polomila ko... zadnjica. Hi!

Za to vreme, niza grupa je imala sjajnu angola rodu sa Mestre Dorom i njegovim pomocnicima. Upoznali su gomilu novih novih ritmova, ne samo u anogli, vec u capoeiri generalno.

Nakon svega, odmarali smo noge sedeci na parketu i slusajuci coveka koji nam je drzao cas perskusija. Stvarno mi je zao, ali niko od nas ne zna njegovo ime (covece, treba zapamtiti sva ta imena), ali znamo da je odlican perkusionista koji nam je stvarno objasnio. Vec dosta godina unazad se bavi samo time i veoma je poznat u Riu. I nije capoeirista. Za promenu... :)

Imali smo tu srecu da je posle svih nasih treninga Mestre Marrom imao rodu u svojoj akademijici koja se nalazila tik ispod sale u kojoj smo mi imali treninge. A njegova akademija je pravi mali raj za capoeiriste!

Na zidovima je bila gomila crno belih fotografija iz ko zna koje godine, na kojima su ljudi iz raznih plemena i koji sviraju cudne instrumente. Tek kad pogledas redom, vidis u stvari da su ti instrumenti preteca birimbaa! Tu su bile i fotke starijih poznatih angola majstora iz mladjih dana. Na plafonu i na zidovima je bilo brdo sarenih birimbaosa, pandeira i bukvalno grozdovi kasisia. U isturenom manjem delu je stajao TV sa stolicama gde je Mestre drzao casove istorije i tradicije capoeire...

To je bio prvi put da smo uzivo videli Mestre Marroma kome su tanani dredovi maltene stajali u krilu i koji je izgledao tako mrko, da se uplasis kad treba da mu se javis. A u stvari je stvarno dobar i druzeljubiv angolero. Kao i svi! Odgledali smo tri stvarno dobre angola igre mestreovih pomocnika i nasih senzalerosa, ali na zalost nismo videli samog Mestrea kako igra. Pluca kaze da cemo imati prilike narednih dana...

Interesantno je bilo to sto su tokom celog dana u manjoj sali bile izlozene fotografije svih Mestrea capoeire od pre mnogo godina, onih koji su sa nama i onih koji to vise nisu. Uglavnom se nisu svi nesto mnogo promenili sem sto su tada imali manje bora i vise kose. :) Samo mi se nekako cini da je jedini Peixinho ostao isti.

Uvece je bila neka zurka sa koje smo odmah zapalili jer nije bilo zive sile da stojimo na nogama vise. Zaista ispunjen dan zzzzzzz.....