16.07.08. – sreda i… FOI NA LAPA

Dok su se drugi raspadali, ja sam naspavana i odmorna krenula na lagano trckaranje po plazi. Moram da spomenem nesto sto me je prijatno iznenadilo. U sedam sati ujutru lokalna (naravno, fancy) teretana je bila puno ko oko! Grupni treninzi aerobika i individualni treninzi pumpanja bicepsa su vec uveliko bili u jeku. Kasnije su mi rekli da ovde uglavnom sve i pocinje ranije. Prodavnice se otvaraju ranije, ljudi koji rade u kancelarijama rade od 7 ili 8, sportski centri se otvaraju masala ranije za one koji su raspolozeni za sportske aktivnosti pre posla. To je super…
Danas smo dobili goscu na gajbi. Dosla je Zumbijeva ucenica, amerikanka po imenu Suzana, odnosno Sereja, kako nam se predstavila. Svi smo odma’ ozracili kad smo u prvih pola sata njenog boravka skapirali da usta nije zatvorila. Pametnica. Deo ekipe je odmah prozvao Suzi-Buzi (Buzi, skraceno od Buzerka), i kao pravi ljubitelji svog jezika, naucili je da na srpskom kaze “Ja sam Suzi-Buzi. Kako si buzeru?” Kako smo samo uzivali. :)
Danas smo shvatili tajnu uspeha kapuerista iz Brazila. Naime, imali smo trening na plazi i vezbali sve ono sto inace ne bismo… da nas nisu naterali. Makakic je vezbao salto i raznorazne varijacije na tu temu i islo mu je super. Ne mozete ni da zamislite koliko je tesko uraditi bilo sta na pesku, jer nemate dovoljno dobar odraz za bilo sta. Jedino je dobro sto kad padnete, nije vam nista. Zato mi je dupe bilo svo od peska. Posle dobro odradjenog pokreta na pesku, na betonu to izgleda ko da ste kinuli! Extra fora! Hm, to bi moglo da se realizuje i u Bgu, s obzirom na to koliko se gradi. Zamolimo majstore za malo peska…

I za promenu, kasnije smo otisli na jos jednu deciju hodu, s tim sto je Deda ostao kuci da zavrsava blog.

Samo da znate koliko se zrtvovao da bi montirao slike i lansirao ovo u javnost. Propustio je cak hodu sa decom od tri godine koja takodje treninraju kod Pulmaa i koja su ocajnicki zelela da nas vide kad su culi da smo dosli. Kolika zrtva, a?

I… konacnooo!!! Lapa, ljudi!

Skockali smo se i krenuli smo sa Pulmaom i Saom na tu cudesnu Lapu! (naravno da je ova vodenica iz Amerike krenula sa nama i da jos uvek melje. Brate minli.) E, to je dozivljaj!
Prvo, dok smo se vozili do Lape, na putu do tamo je proslo par vozila brazilske zandarmerije, ali one najzaj***, specijalci( BOPI). Dok su prolazili pored kola u kom su bili Jeca, Ivan, Paja i Pulmao, dvojica pandura je najelegantnije uperilo cevi u njih! Pluca je najiskusnije mahnuo rukom i nesto im rekao, tako da su oni mirno nastavili svojim putem. Ovi su prebledeli. Po dolasku u Lapu, Pluca je hteo malo da nas provede kroz kraj. Osecali smo se kao u obdanistu; Pluca napred, mi iza njega dvoje-po-dvoje drzeci se za ruke (bukvalno!) i Sao iza svih nas. Pulmao i Sao su se konstantno okretali, gledali okolo i drzali nas na kvadratnom metru sve zajedno. Kasnije mi je bilo i jasno zasto. Blud i razvrat! Svi su nas gledali sa poprilicnom dozom apetita. Stiglo belo meso iz Evrope! Sto kaze Deda, da ovde uletis sam kao turista, pojede te mrak dok si rekao “Hi. I’m…” Na sve strane prolaze ljudi, nebitno da li su crnci ili belci i da li su 16-ogodisnjaci ili 60-ogodisnjaci, i prodaju zvake i pivo! Na svaka dva metra je sumnjiva ekipa koja te je vec skinula pogledom. I pandura je bilo na sve strane. Uspeli smo da fotkamo malkice te atmosfere tako sto je Sao cuvao Paju dok je on u 2.5 sekunde izvado fotoaparat, okinuo i vratio ga u dzep. Da je sve to trajalo duze, Paja bi ostao i bez fotoaparata i bez ruke. Pritom hodamo kaldrmom koja je mokra od kojecega i sve cesce nailazimo na nalete raznoranih… pa, mirisa svega i svacega. Odjednom se u svom tom cudu pojavio dvospratni vijadukt koji izgleda prelepo izdizuci se iz svog tog smrada. Uostalom, sa velikim rizikom je ovekoveceno, pa sami pogledajte. Stvarno nas je ostavio bez daha dok smo buljili u njega. A ispod smo nabasli na buljuk ljudi, ljubitelja rok ‘n’ rola, koji su u ogromnoj koloni cekali ulaz u diskoteku na otvorenom. Tu informaciju smo dobili od jedne veoma ljubazne ‘dame’ koja je slucajno pandurka i koja bi nas ko pikavce zgazila malim noznim prstom odjednom. Rmpajlija! U daljem obilasku ove divne Lape, ta-ta-ta-tirci su imali priliku da vide i prostor u kome se odrzavao predhodni dogadjaj Mestre Ramosa ‘Pelo Mundo’.

I tako, prolazeci izmedju svih onih zastrasujucih i krezavih faca, dosli smo do nekog kluba gde se desavao forro, in live!

Mesto je bilo manje-vise socialno sa najobicnijim drvenim stolovima i stolicama nailk onima u seoskim kafanicama, ali je prostor bio ogroman. Svirao je neki crnacki bend koji je izuo kako je dobro svirao! Unutra je bila gomila ljudi koja je tako dobro igrala forro, da nam je trebalo po pola litre piva da bi se uopste odlepili od stolica. Probali smo malo i to. Bilo je interesantno gledati nas kako ocajnicki pokusavamo da u’vatimo korake ovih ljudi koji su to radili sa takvom lakocom. U zivotu nisam vise upotrebila rec “desculpe” izvinjavajuci se ostalim denserima dok sam ih gazila u zaru borbe sa ritmom. Ali je bilo fenomenalno iskustvo! Sad zaista mozemo reci da smo osetili dusu Brazila. Mada nam je ostala jos samba, ali polako. Tek smo razmrdali kukove… I da, sad je stvarno “Foi na Lapa…” :)