– utorak Oko sest sati popodne smo se pokupili i krenuli na nasu plazicu nedaleko od kuce. Ostali su nas tamo vec cekali. Cim smo stigli, locirali smo instrumente ispod palmi tik do peska, na stazicu koja se prostirala o-ho-ho duz „plazice“ od 60-ak km. Postavili smo bateriju i polako poceli sa rodom, opusteno i lagano, djuskali smo capoeiru uzivajuci u sumu talasa iza, koji su ove veceri bili neobicno veliki. Nedugo zatim je pristiglo jos ljudi medju kojima su bili i vama dobro poznati Fumasa, Sao, Dende, Orelja, Agulja (koji je bytheway, Pesinjov) i jos mnogo Plucinih profesora, instruktora, i nize rangiranih ucenika, kao i ucenika Mestre Peixinha, Mestre Zumbija i Contra Mestre Steena. I, naravno, onaj bez koga ovo nije moglo da prodje, Mestre Peixinho.
Ovoga puta je dosao u pratnji svoje lepse polovine, koja je tu negde, pa da bude i jaca. :) I bas kad smo se izigrali ko ljudi, Pulmao je prekinuo rodu i negde iza baterije izvukao konopac plave boje! Da Ivan nema usi, kez bi mu bio oko glave! Pred baterijom u kojoj su bili Mestrei Peixinho i Pantera (mestre capoeira grupe iz Baije, i veoma postovan i cenjen u Brazilu i kao kapuerista i kao perkusionista i kao izvrstan ucitelj afro plesa), g-dja Peixinho i profesori Lobosomem i Jacare, desilo se nesto sto je svima nama bilo od izuzetne vaznosti; prvi put od kad postoji capoeira u Srbiji (a mozda i sire), pojas je dat u Brazilu, medju korenima capoeire, i povrh svega je to bio nas plavi Macaco! :)) Bilo je super, jer dok je Pluca vezivao novi plavi pojas, ostali plavi, ljubicasti, zeleni... su se polako „sunjali“ po rodi. Isprva nismo shvatili u cemu je fora. Onda su odjednom svi skocili na Ivana, oborili ga i, kao, tukli. Nesto malo. A Macaco je ostao samo da visi na svom novom pojasu koji je Pluca cvrsto drzao u rukama. Celu tu pometnju i opstu „tucu“ u rodi je prekinuo Mestre pocevsi da svira junu. Fumasa i Ivan su vec dobro uvezbani odigrali junu koja je sadrzala dosta razlicitih i interesantnih elemenata. A onda regional! Brza igra u kojoj su Macacu „cestitali“ bandama i tesurama redom profesori, a onda i svi instruktori! I naravno, mi! Jedino sto nam je bilo cudno je cinjenica da Ivan nije pevao ladainju! Pa on uopste nije ni svirao u bateriji! Kasnije smo pitali Plucu i Mestre Panteru, ali i sve profesore redom zbog cega je to tako. Svi do jednog su nam se sazaljivo nasmejali sa odgovorom da je apsolutno logicno da covek koji dobija plavi pojas zna da svira sve ritmove na birimbau i ostalim instrumentima i da u isto vreme peva! Ukoliko se stvori prilika (kao sto to ovde nije) novi plavi ce uzeti birimbao i svirati, ali to nije ni malo obavezno! Kazu da je to u Evropi izmisljeno samo da bi se cela ta ceremonija okitila jos vise za ljude sa strane kojima je capoeira vise atraktivna nego borbena vestina! Aaaaa... E, pa izvin’te. Nismo znali. Mi smo iz iste te Evrope, znate... Nakon toga smo svi djuture otisli do naseg predivnog VideBara, gde smo narednih sat i po proveli gledajuci film o angola Mestreu Joao Grande-u, koji je cak i Mestre Peixinho gledao sa velikom paznjom. Nakon toga je usledila zabava i mnooogo hrane i onog diiivnog asaia do kasno u noc. Tu smo imali prilike da pitamo sve i svasta koga god smo hteli vezano za capoeiru i Brazil uopste!
Zaista smo naucili dosta o njihovoj kulturi, nacinu zivota, filozofiji, obicajima i o svemu sto poseduje jedan tako star i interesantan narod... Uostalom, na Pulmaovom frizideru stoji jedna magnetna plocica na kojoj pise jedna sjajna stvar: „Ni godinu dana poznanstva sa jednom osobom nije dovoljno da se ona upozna koliko je to potrebno u deset minuta sale sa njom.“ U potpisu Platao... E, to!
Pisanje na blogu o ovom divnom putovanju zavrsicemo sa sledecom informacijom: U januaru 2009 godine, Contra Mestre PULMAO organizuje put u Brasil za 15 njegovih ucenika iz Beograda. Uskoro vise informacija o ovom putovanju.
- Pulmao – Da li zaista treba da naglasim koliko smo zahvalni ovom coveku?! Nas pet je bez pitanja primio u svoj stan (apartman, kako oni vole da kazu), zbog nas je angazovao zenu koja ce da nam pere, pegla, kuva i ostalo, i bio nam je mesec dana na raspolaganju maximalno koliko mu je to njegovo vreme dozvoljavalo. Zatim je svih mesec predivnih dana odgovarao na sva nasa manje i vise glupa pitanja, objasnjavao nam sve sto nas je zanimalo u vezi sa capoeirom i Brazilom i zivotom uopste, i to sa toliko strpljenja da ne mozete ni da zamislite. Zatim je totalno promenio svoj nacin zivljenja jer da zivis skoro ceo zivot sam, i da ti se odjednom nakaci pet Srba koji su sve samo ne ozbiljni (cast starijim izuzetcima), pa sve ti se okrene naopacke od toga da krenes da uzmes nesto iz frizidera sto znas da imas a ispostavi se da ti je to nesto vec pojedeno, pa do trenutka kad si vec isplanirao da izadjes iz kuce u narednih minut i po a onda shvatis da moras da cekas svoje goste da se spreme, a oni su jos uvek u pidzamama i gacama! Lepo kaze nas narod, „Svakog gosta tri dana dosta!“ Istina ljudi. Zato smo se u jednom slozili: ne postoji nacin adekvatno se zahvaliti ovom mnogo mnogo mnogo dobrom coveku. :)
- Fumasa – Ovo je decko koga bi svaki trener zeleo da ima. Lojalan svom klubu i apsolutno veruje u Pulmaov rad. Zaista se tokom naseg boravka u Brazilu nebrojano puta desavalo da Fumasa bude sa nama do kasno u noc na nekoj zurci ili tako nesto i da ujutru vec u sedam bude kod nas kuci spreman za trening ili sta god mu Pulmao kaze. A pritom ne zivi blizu. Stanuje u zgradi na samoj ivici favele! A u stanu sa jos celom uzom i sirom rodbinom u tri generacije. Inace, kada smo ga prvi put videli na jednom od decijih treninga, odusevili smo se sa kojom lakocom radi sa decom. Kao da je zavrsavao silne skole za to. Iako ima samo 22 i plavi pojas, vec pet godina radi sa decom i sjajan je pedagog. Pored mnogobrojnih decijih capoeira grupa koje treninra zajedno sa Pulmaom, radi i sa decom iz favela sa kojima trenira fudbal! Bas se krajem jula desilo to da je njegova najmladja grupa usla u neki gradski tim ili tako nesto. A on sa njima radi par puta nedeljno od pola sedam ujutru! I pored svega toga je sjajan kapuerista koji je predan svom radu kako na treningu, tako i van njega. Prema nama je bio i vise nego sjajan, i dok je pomagao Ivanu oko sentura, i dok nas je ucio sambi, i dok nam je pomagao oko najtrivijalnijih sekvenci, i dok je samo sedeo sa nama... Njemu i vise nego hvala. :)
- Sao – Jos jedan covek koji je Pluci desna ruka pored Fumase. Sao takodje ima plavi pojas i 22 godine, i pre godinu dana je poceo da radi sa decom i vrlo uspesno ide Fumasinim, a samim tim i Plucinim stopama. Decko koji je malo imucniji u odnosu na ostale Pulmaove ucenike, ali koji je toliko skroman, da deluje da ga je prosto sramota sto ima auto, na primer. Zahvaljujuci njemu, svako jutro smo na stolu imali svez hleb! Nije smesno! Ljudi u Brazilu nemaju naviku da jedu hleb. Osim ako nije neki sendvic u pitanju, naravno. Ali im je svima bilo neshvatljivo zasto toliko kriziramo za hlebom. E pa, on je bio taj zbog koga smo i tamo mogli da nastavimo sa svojim tipicnim srpskim navikama u ishrani. Takodje, zahvalni smo mu do neba jer kad god nam se negde islo, bilo je potrebno samo da ga pozovemo, i on je vrlo brzo vec tu! Gde god smo zeleli da idemo, bez problema nas je vodio i pokazivao i objasnjavao... I pored svega je neke od nas naucio samba ritmu na panderu. Itd, itd...
- Francezinha – Ovo je devojka od oko 30-ak godina koja trenutno ima narandzasto- zuti pojas i trenira oko cetiri godine. Brazilka koja je poslednjih pet godina zivela u Parizu i tamo treninrala capoeiru u nekoj veoma maloj grupi. Dosavsi ovde pre godinu dana, igrom slucaja je nasla Pulmaovu grupu i postala Senzaleros. Radi kao profesorka Francuskog i lesi se od posla. Sem za capoeira treninge, ima vremena i za sambu! I to onu dobru, root sambu. Naucila me je strava koracima i jos boljim cakama. Pokusavala je nesto od toga da pokaze i nasim momcima. Bilo je interesantno! :) Francezinhi veliko hvala jer je bila uz nas kad god je nesto trebalo; i da se po ceo dan cima sa Dedom po centru grada, sastancima i ostalim cudesima, i da nas sve djuture vodi na Corcovado (sto nije ni malo blizu), i da nas vuklja po onim ooogromnim trznim centrima i dzudzi cekajuci da pipnemo svaku stvar u svakom butiku. Samo sto nije zaplakala kad smo kretali. Mnogo hvala, stvarno...
- Marcelo iliti VideoBar – Ooo! VideoBar! Ovom coveku i njegovom lokalu hvala, jer je cuveni mnogoobozavani VideoBar bilo sjajno mesto i nasa laboratorija za experimentisanje svih onih sejkova, sladoleda, mixeva, coctela, sokova... od raznog tropskog voca za koje uglavnom nismo ni culi. Previse dobra hrana, jos bolje osoblje (khm, pitajte nase momke, slobodno) i najbolje mesto u celoj Barri! A Marcelu hvala jer nas je ugostio kao svoju familiju i sto se uvek trudio da se u njegovom VideoBaru, u njegovoj drugoj kuci osecamo kao u svojoj! Sto hiljada partija saha i sto hiljada zivotnih tema za razgovor sa njim. I bilo nam je i vise nego drago jer je on bio jedan od retkih koji se bas iskreno interesovao za sve vezano za Srbiju i Balkan uopste. I bilo je iznenadjujuce sta on sve zna o nasem podneblju! A i da ne govorim koliko smo mu tek zahvalni za ono vece, za onu subotu kad nas je primio u svoje malo carstvo i naucio nas svim onim ritmovima i pokazao nam sve one instrumente za koje mahom nismo znali ni kako se zovu. Tako nesebicno... Hvala.
- Marcinha – Nasa mama. Ona je bila zaduzena za sve nase prljave capoeira majce i pantalone, kao i prazne stomake. Zena od 42 godine koja izgleda bolje nego masa 20-ogodisnjakinja kod nas i koja je po ceo dan bila u stanju da skakuce po kuci pevajuci neke brazilske narodnjake (koji zvuce zilijon zilijona puta bolje i kulturnije od nasih) i igrajuci malo sambu, malo forro. Hrana koju je kuvala je bila veoma slicna nasoj, tako smo se davili u njenom pasulju, pirincu, kobajama, strogonofiju, pireu, pitama i palacinkama, a da ne spominjem sveze cedjene sokove kojih je svaki dan bilo u frizideru, minimum po dva i svaki put od razlicitog voca. A verujte, treba mnogo vremena da se svo ono cudnovato voce oljusti, ispasira, iscedi... Verujte da ni u jednom trenutku nismo dolazili u situacije da, na primer, popodne imamo trening, a jedine bele pantalone su nam prljave od treninga juce. Maltene pred svaki trening je cela nasa oprema bila brizljivo oprana i popeglana. Jendostavno se brinula o svemu! I ispracala i docekivala i... Mislim da ce nam njen osmeh svima mnogo nedostajati. Do nekog sledeceg vidjenja, puno hvala... :)
I naravno treba da pomenemo jos cetiri osobe koje su uvek bile tu ako je trebala neka pomoc:
LOBISOMEM, DENDE, ORELHA, AGULHA i TIAGO
Friday, August 29, 2008
* ZANIMLJIVOSTI... koje sam zaboravila da napisem... :)
Naravno da je bilo situacija i stvarcica koje su bile mnogo interesante i zanimljive, ali u zaru pisanja ovog bloga se jednostavno desavalo da se te sitnice ispuste iz konteksta. Zato sam ih skupila i stavila sve na jedno mesto, tako da izvolite zavirite u smetliste tricavih ali i interesantnih stvari...
- Zanimljiva stvar koju smo primetili jos prve noci je bio detalj na koji se slabo obraca paznja, ali je veoma zanimljivo. Na nebu je visio polumesec, ali malo nam je svima bilo cudno kako. Polumesec kod nas je poput punog meseca koji je isecen na pola po vertikali. E, polumesec u Brazilu je zapravo bila polovina koja je lezala, odnosno, mesec je bio „isecen“ po horizontali! Interesantno!
- Na pocetku naseg boravka u Riu nam je bilo izuzetno cudno sto se ljudi uvek naprave zacudjujuce face kad se sretnemo sa njima i kazemo im ’Cao!’, ali nam niko nista nije konkretnije objasnjavao. Par dana nakon dolaska sam otisla u VideoBar i Marselu rekla ’Cao!’. Pogledao me je i pitao „Ides negde?“ Ovaj, ne, tek sam bila dosla. Na kraju smo saznali da se kod njih ’cao’ koristi samo kad odlazite negde, na rastanku. Svako ’cao’ po dolasku je njih zbunjivalo. To je isto kao kad bi vam neko dosao u goste i rekao „Dovidjenja!“ Bilo nam je smesno, ali smo saznali da u celom svetu ’cao’ pri dolasku ili susretanju sa nekim koristimo samo mi i Italijani. Cisto da znate...
- Na putu do Kopakabane ili Ipaneme ili upste centra grada, zbog gomile brda i manjih planina koje Rio poseduje, prolazili smo kroz dosta tunela. Jedan poveci i nama veoma interesantan je bio tunel na dva sprata! Niko od nas jos nije imao priliku da se susretne sa tim, tako da ako neko od vas jeste, sigurno nas smatrate glupima. :) No, taj tunel je u stvari imao tri trake koje su prolazile kroz njega u pravcu centra grada, su ostale tri trake u kontra smeru bile iznad! Ekonomicno, nema sta.
- Jos jedna mala tajna okeana koju smo saznali od mestana i sami se uverili u to je ta da kada okean „pravi“ talase, pravi ih u serijama! Naime, obalu uzastopno zapljuskuje sedam talasa, od kojih je sedmi najveci, pa onda ide zatisje! I onda opet, sedam talasa, pa nista... Vau!
- S obzirom da je Brazil zemlja svih nacija ovoga sveta, jasno je i to da su se tu nastanile i razlicite vere. Nismo imali prilike da vidimo nesto puno crkava ili hramova, a i ono sto smo videli od toga je datiralo od pre zilion godina. Ali smo zinuli na nesto... Pa, ne znam kako da vam objasnim... Na primer, u jednom delu Barre smo ugledali staru dugacku zgradu na kojoj je bio samo malter u cijem su prizemlju bile otvorene garaze koje su predstavljale vulkanizersku radionicu, a iznad nje su se nalazili prozori obojeni u razlicite boje (cak ne ni vitrazi) i iznad njih je na malteru trapavo bilo napisano „Crkva svetog...“ ?! Iza tih boja na staklima je bilo sve sto jedna crkva poseduje i tu su ljudi dolazili i molili se itd. Kao dokaz da nam se nije prividjalo, par dana kasnije smo na slicnom mestu videli nesto tako malo da covek lako moze da pomisli da je to necija prastara garaza, i to da na njenom zidu sa spoljasnje strane nije pisalo „Crkva Svetog tog-i-tog“! ?! Ostalo nam je nejasno...
- Jasno je bilo da je tokom celog naseg boravka u Riu Pulmao ocajnicki zeleo da nauci sto vise srpskih reci! I dali smo sve od sebe, ali nije stvar samo u tome. Koristio ih je u svakoj situaciji, u toku normalnog razgovora sa svojim prijateljima ili ucenicima, tako da smo i od njih s vremena na vreme mogli da cujemo „Ajde!“ ili „Polako!“. Ali jednom prilikom smo prisustvovali totalnom zbunu njegovih ucenika. Mozda se secate rodjendanske rode kod Plucinog ucenika Dendea. Posto je Pulmao tamo bio glavna faca bio je predstavljan na pocetku rode i bla, bla, bla. Na kraju svega Dende je odrzao govor zahvalivsi se svima sto su bili i ovo-ono, i u jednom trenutku pitao Pulmaoa „Contra Mestre, voce quere fala uma coisa mais no fim?“ (Kontra Mestre, imate li da kazete jos nesto za kraj?), na sta je Pluca mrtav ’ladan kratko odgovorio „Nista!“. U sali je zavladao tajac. Svi su buljili u kontra majstora cekajuci objasnjenje, ali uzalud. Ovaj je nepomicno sedeo sa apsolutnom nezainteresovanoscu za situaciju. Umrli smo od smeha!
- Ono sto, recimo, nismo znali o Brazilu i sto smo saznali tek po dolasku je da se u celoj zemlji koristi struja od 110V. To nam i nije delovalo toliko bitno sve do momenta kad je doslo prvo punjenje baterija od fotoaparata ili telefona. Trebale su im godine da se napune! Ali vrhunac svega je bilo susenje kose sa Jeleninim fenom koji je, jadnicak, navikao na jacu struju, tako da je nase susenje trajalo satima, a fen je proizvodio jak vazdusni udar isto koliko bi to mogao i listic papira! A kad smo vec kod struje, primetili smo i da je ne koriste toliko u domacinstvima, kao i da je stede gde god je to moguce. Na primer, svi sporeti su na plin. Isto tako vodu za domacinstva greju na plin. Nije da je greju u serpi na plinu, vec imaju super sistem sa protocnom vodom koja kada dospe u kucu mora da prodje kroz jedan bojlercic koji tu vodu u momentu greje plinom i salje je dalje! Na nase pitanje „ A sto?“ objasnili su nam da je Brazil toliko veliki da postoji mnooogo potrosaca (logicno), i da bi cesce dolazilo do kurslusa ako bi svi koristili struju i tamo gde ne mora. Interesantno je bilo i to sto u hodnicima zgrada nemaju prekidace koje moras da napipavas u mraku da bi upalio svetlo (gde mi se desavalo da greskom nekome i pozvonim), vec imaju na par metara postavljene senzore koji automatski ukljucuju svetlo cim neko prodje, i momentarlno ga iskljucuju cim taj neko nestane is dosega tog senzora! Bilo je kao u filmovima; ides hodnikom, a ono se pali jedna po jedna sijalica ispred tebe i isto tako gasi jedna po jedna iza tebe.
I jos nesto! Nema, bre, to samo u Srba da se krade struja! Svaka treca bandera je licila na drvo sa crnom krosnjom jer je na vrhu imala ceo splet igara kablova koji se otpetljavaju dalje do ove i one i one tamo kuce. Drmnula bi te struja kad bi se samo naslonio na banderu...
2.07.08. – subota
Danas je malo oblacnije nego ovih dana, ali ta cinjenica nas nije sprecila da odemo na plazu. S obzirom da je ovo Dedin i moj poslednji dan boravka ovde, odlucili smo da se malo provozamo biciklama po kraju i malo ga bolje upoznamo... Sto je, slozicete se, u potputnosti kretenski ciniti poslednji dan, ali ko zna, mozda za neki sledeci put. Mada realno, i nismo imali kada svih ovih dana... Nakon toga smo se dobro naspavali na plazi dok smo cekali ostatak ekipe da dodje. Iako je sunce bezuspesno pokusavalo da se probije kroz oblake ovog popodneva, plaza je bila puna. Kasnije smo saznali da su ovo poslednji dani praznika i raspusta i da od sledeceg ponedeljka pocinje ludnica u skolama i firmama. Na pesku iznad nas su cetiri momka (treba li, devojke, da spomenem da su kao iz snova izvajani?) igrali footwolley. Za one koji su malo manje upuceni, ovo je na neki nacin fudbal na odbojkastkom terenu gde vaze pravila odbojke, ali se umesto ruku koriste noge, grudi i glava. Otkinuli smo na preciznost i vratolomije ovih momaka koji su sa takvom lakocom prebacivali loptu preko mreze, da je izgledalo kao da to moze i moja baba. Naravno da su neki od nas to pokusali kasnije i shvatili da je daleko od jednostavnog. I onda ova cetvorica nakon pola sata igre znojavi i oblozeni peskom odu na dva minuta i bucnu se u vodu (gde su licili na sumece tablete, ksss...), pa onda opet, kao Igre bez granica.
Nakon malo odmora kod kuce, Francezinja, Paja, Deda i ja smo se sa Pulmaom uputili u jednu fancy piceriju u nekom ogromnom trznom centru na rodjendan decku koji je nesto malo treninrao kod Pluce i cija sestra jos uvek treninra. Na samom ulazu u piceriju mi je bilo jasno zasto je Pluca potrosio mnogo para na jednu obicnu majcu koju je poklonio slavljeniku; na njihovim celima je pisalo „burzuji“, dole u zagradi „ortodoksni“! Iako je bilo malo ljudi, bilo je prijatno. Neki od nas su se bacili na pizze koje su samo kruzile oko stola. Naravno da su tu bile i one dobro poznate sa raznoraznim kackavaljima i sirevima, mesom i povrcem, pa i one sa cokoladom i sladoledom i tako redom. A nakon svega- torta! Aaa, cela cokoladna, braon, mmm... Sto je interesantno, nisu neki maheri sto se pravljenja torti tice. Sada mi je jasno zasto je Pluca onako blenuo u frizider kad je bio za Bozic i kad nije mogao da odoli raznoraznim kolacima. Mljac...
Naravno da nas ni ovog puta nije zaobisla oluja pitanja tipa odakle smo, a gde je to, sta tamo ima itd. Uostalom vec ste citali ranije. Ali je bilo i novina: „Jel vi imate Bozic?“ ??? A, bre!! „Jel vi imate Bozic?!“ Sta da mu kazem?! A sta vam je, gospodine, to? Mi za to nikad nismo ni culi. Pa, mi smo iz plemena Srbija. To vam je isto ono pleme iz kojeg je i Shaka Zulu. ??? Ma, daj, keve ti! Ljubazno sam odgovorila da imamo, na sta je gospodin mudro zakljucio „Pa lepo. Imamo i mi.“ Sledece sto ocekujem je pitanje „Imate li i vi dva oka i jedan nos?“... Nista me ne bi cudilo. Zapitam se da li i mi postavljamo glupa pitanja ljudima koji dolaze iz drugih zemalja. Ipak mislim da ne toliko... Ali, vec smo se navikli na to... :)
Punih stomaka od onih cuvenih pizza (koje ce biti jos jedna u gomili stvari koja ce nam nedostajati po povratku u Bg), nasli smo se sa Jecom i Macacom i otisli u divni dom vlasnika mnogoobozavanog VideoBara.
Otisli smo u deo Barre koji je izolovan ogradom, koji ima cuvare na ulazu i koji je stvarno dosta velik. Pritom sve kuce koje se tu nalaze su ogradjene visokim betonskim zidovima i ostavlja dovoljno prostora da razmisljate kako izgleda imanje sa druge strane. Stali smo ispred jednog takvog zida gde nas je cekao Marselo, nasmejan kao i uvek. Iskreno, bilo mi je malo cudno da vidim Marsela bez VideoBara. :)
Usli smo u dvoriste koje je imalo bazen, savrseno osisanu travu i kamene ploce koje su cinile stazicu do ulaza u kucu. Oko nogu nam je trckala mlada zenka boksera. A kad smo usli u kucu... uuu... uuu... Ma, kakva ona burzujka sa onim kucerinama koje su krs u odnosu na ovo! OVO je kuca!!!
Visoki, ogroman plafon sa galerijom odakle se ide u jos sto hiljada prostorija! Dnevni boravak koji je opremljen sa velikom niskom garniturom za sedenje koja je vise podsecala na dzinovske udobne duseke, onda velikim plazma TVom i ogromnim zvucnicima pored, polukoncertnim klavirom koji je u tolikom prostoru izgledao tako mali, pa onda par kojekakvih atabakija, timpana i ostalo, zatim velikim stolom na kom su se ispod stakla sarenile fotografije iz svih zivotnih doba Marselove porodice, a ispod stepenista se nalazio mali bar koji je bio komplet opremljen picima i pravim sankom sa pravim barskim stolicama gde nas je domacin ponudio njihovim najpoznatijim pivom Skol i Dzoni Vokerom, a najbolji detalj u svemu je bio stari siroki americki frizider koji je jos uvek radio! Ali, jedan od Marselovih najomiljenijih stvari ovde su bile police na kojima je dzudzala gomila i gomila ploca. Savrseno ocuvane! Tu je bilo svega i svacega; original sambe, pagodjija, foroa iz Brazila, ali i dzeza, bluza i roka, sto Amerckog sto Evropskog, i to sve iz ’80., pa sve do poslednje izdate ploce u Brazilu! Sve!
Tu je bio i jedan mnogo stari ormar na kom su bile drvene figurice sarenih macaka, a u ormaru gomila starih VHS kaseta, dve prastare kamere i jedan mnogo stari fotoaparat koji je davno iskljocao svoje. Na zidovima su na portugalskom bile ispisane reci velikih mislilaca. Bilo je interesantno desifrovati imena velikih filozofa, jer je Platon zapravo „Platao“ i Frojd je „Frojde“. Simpaticno! Nakon sto smo pipnuli svaku stvar u toj prostoriji i izdrndali svaki instrument na koji smo nabasli, krenuli smo do Marselove oaze (kako on to voli da kaze), uz stepenice koje su vodile gore do galerije i gde se nalazilo cose sa kompletnom kompjuterskom opremom i o, mnooogo diskova. Prosli smo kroz mali hodnik i usli u gluvu sobu, pravi mali profi studio u kom su se nalazili svi perkusionisticki instrumenti ovoga sveta!
Tu je bio komplet od tri timpana (koji ponaosob imaju svoja imena, ali...), komplet bubnjeva, par komada panderosa, od minijaturnih do dzinovskih kasisia, raznoraznih zvecki i zveckica, dva triangla, pa ona „baudji“ kanta sa onim maticama za specifican samba zvuk, zilion kojekakvih zvecki sa mini cinelama koje se drmusaju uz karnevalsku sambu i koje su mnogo, bre, bucne! Tu su bile i nama totalno nepoznate drvene kutije, sto pravougane sto okrugle, koje su takodje predstavljale instrumente. Jedna takva kutija je bila napravljena od sper ploce, pravougaonog je oblika i nema jednu vecu stranicu, dok je unutra instrument bio podeljen pregradnom plocom na nejednake delove, i sve ovo nosi naziv Spanska kutija! Svira se tako sto se stavi izmedju nogu, otvorena strana se okrenen na dole i prstima se udara po ravnoj ploci stvarajuci se dva razlicita zvuka (nesto slicno agogo-u). Jedna takva slicna naprava je takodje bila drvena kutija sa jednom otvorenom stranom, samo sto je bila mnogo veca i kao dodatak je u sebi imala strunu prikacenu sa unutrasnje strane i koja je stvarala neobican zvuk, a svirala se tako sto lepo sednes na kutiju i lupkas je po jednoj stranici i struna u njoj vibrira i – eto! Novi ton! Imenovana je kao Ciganska kutija! Bio nam je interesantan i zvuk koji je stvarao instrument koji je zapravo licio na balon u kom se kod nas cuva rakija, samo od drveta, i koji je osim otvorenog grlica imao jos jednu rupu u sredini. Sinhronizovanim udarcima ruke preko obe rupe se stvarao onaj super zvuk iz crtaca blup! kad recimo kamen upadne u vodu ili nesto slicno.
U drugom delu studija koji je od prvog bio odvojen staklom se nalazila prava profi mikseta i sva aparatura koja je potrebna za snimanje muzike. Profi snimanje! Marselo nam je rekao da razni bendovi iz Rija dolaze kod njega da snimaju svoj CD/MC! :)
Na nas nagovor, nesto kasnije, Marselo je imao mali nastup. Poneli smo kameru i zamolili ga da odsvira bar po malo svaki instrument i da nam objasni sta i kako. Imao je stvarno mnogo strpljenja. Prvo je imao sesn na timpanima i... aaaa... To tako dobro zvuci! Covek je uzivao dok je svirao, a mi smo imali problem da vidimo gde su mu ruke uopste! Proizvodio je sto tonova u sekundi a izgledalo je kao je jednom udario u kozu timpana! Potom nam je pokazivao i ucio nas raznim ritmovima, Africkim i Brazilskim. Zatim je uzeo pandero i otkinuo ga! Prsti su mu samo leteli po instrumentu a zvucao je kao da sam pandero peva! Pa onda, triangl, instrument za koji smo do tada mislili da i nije bog zna sta interesantan. Covek je na njemu svirao. Pa onda malo bubnjevi. Joj! A zatim je uzeo kasisije i odzveckao ritam od kog su nam vilice klaparale u krilu. Pa, zveckice. Ck, ck, ck, a mi ne trepcemo! Ali nam je definitivno najinteresantniji instrument bio kuiku! To je onaj divni instrument koji se koristi u svim tradicionalnim Brazilskim pesmama! Cinilo se veoma lako kad je Marselo poceo da objasnjava: “Uzmete pokvasite krpicu, prevlacite je preko ovog stapica, a ovu kozu koja je zategnuta na ovaj ram i na koju je privezan ovaj stapic, samo pritiskate kaziprstom i- ta-na! Sjajan, divan zvuk!“ A-ha. Probali smo, ali ni traga ni glasa od tog divnog tona. U svacijim rukama je taj jadni kuiku ispustao glas ko magarac. Stvarno!
I tako u krug! Ne znamo ni mi sami na cemu sve nije svirao! Bilo nas je sramota da uzmemo bilo sta i da udarimo i jedanput po bilo cemu. Ma, bilo nas je sramota sto smo uzeli bilo koji instrument u ruke!
Nazalost, doslo je vreme da se ide, jer se polako blizila ponoc, a Marselo se posle ponoci pretvara u ruznu zabu! Salim se. U dvanaest se zatvara VideoBar, a on je morao biti tamo. Dok smo se polako spremali da krenemo, u jednom coskicu smo spazili malu, malesnu maketu sa kompletom bubnjeva i jos po kojim udarackim instrumenticem. Bas slatko. Prolazeci pored toga, Marselo je uzeo panderic sa te makete i poceo da ga svira sa dva prsta! Da, sviraaa!!! Bledo smo se pogledali, Deda je nehotice usnimio koji sekund toga i bez reci smo izasli napolje. Pa, brate minli, bubu da ti damo, i na njoj bi svirao! Kakav covek...
Po poslednji put u toku ovog boravka ovde, smo smazali divnu Cezar salatu sa piletinom i u dahu isrkali onaj asai. O, da. To je to sto ce mi bas, bas, bas nedostajati u Bg-u. Slikali smo se, pozdravili sa onim divnim, predivnim konobaricama cije smo siroke crnacke osmehe vidjali svakog jutra na kafi i asaiju, svakog popodneva na asaiju i svako vece na Cezar salati i asaiju. Ah... taj VideoBar.
Sve u svemu... Divno iskustvo koje ti ne dozvoljava da zaboravis i jedan jedini sekund u ogromnom prelepom Riu, i gde, cak da vise i nikad ne odes, je dovoljno i ovoliko da bi dalje kroz zivot isao kao mnogo bogatiji covek. Ako nista, bogatiji bar za saznanje da na planeti postoji mesto koje neodoljivo mirise na morsku so, zavodnicki zvuci na sambu i ima ukus tropskog voca, a ti si sve to mirisao, slusao, probao... ;)
Sunday, August 17, 2008
1.07.08. – petak
Danas smo svi poranili jer smo imali mnogo stvari planirano za ovaj petak. Pulmao i Deda su isli na sastanak u centar grada, ja sam planirala da idem u kupovinu poklona za rodbine i prijatelje, a ovo je bila poslednja prilika jer odlazimo prekosutra; a Paja, Makako i Jeca su isli na planinu u sred Ria, Pedra da Gavia, sa Plucinim ucenikom Tijagom.
Pluca, Deda i ja smo prvi izasli iz kuce i uputili se u guzvanjac i krkljanac koji nas je cekao u samom centru. Dok su njih dvojica bili na sastanku u sred nekog trznog ogromnog trznog centra, ja sam iskoristila priliku da doruckujem u jednom od mnogobrojnih fast food-ova i bolje osmotrim svet oko sebe. Pa i nisu im zene bas tolike lepotice koliko se prica. Kasnije su se svi sa mnom slozili da su nase devojke mnogo lepse. Zivela Srbija! Ali moram priznati da vode racuna o sebi mnogo vise nego mi. Zaista su sve negovane. Svidelo mi se to sto i muskarci dosta vode racuna o svom izgledu i deluju tako muzevno.
Posle njihovog sastancenja i mog buljenja u ljude oko sebe, otisli smo na brazilski buvljak, ljudi! Ono je kao buvlja pijaca u sred Marinkove bare. Brdo tezgi i prolaz izmedju njih sirok ceo metar. Bilo je interesantno gledati Dedu i mene kako se muvamo kroz sav taj narod i buljimo u gomilu jeftine ali i fine robe, i Pulmaa koji sa naocarima za sunce, fensi kosuljici i cipelicama namrsten i skrstenih ruku ide iza nas kao telohranitelj. Prodavci koji su nam na celu procitali “stranci” su nas obasipali robom galameci nam nesto u face, a onda bi se kao na dugme iskljucili kada bi videli Plucu i na njegov mig nam spustali cene. Prica se ali je i istina da se ljudi manje-vise plase crnih ljudi koji su ocigledno imucniji. Misle da su ili neki poznati glumci, fudbaleri ili slicno, ili da su kriminalci. Ali ne zele da imaju posla ni sa jednim od navedenih. Jednostavno, sa takvima nema price. To je nasem dzepu definitivno islo u korist. :)
U medjuvremenu se trojka srpskih planinara- kapuerista provodila na visinama. O tome je drug Paja detaljnije pisao:
“Dobrodošli u džunglu!
Petak je nikad bolji dan da se izgubite u džungli, jel da? E pa, mi smo za to imali prilike u nacionalnom parku „Tijuca“. To je otprilike košutnjak, samo 200 puta veći, i to bukvalno, sa sve potocima, stenama i tropskim rastinjem. To je najveća urbana šuma na svetu. I ako ste imali priliku da vidite kompleks planina koje izgledaju kao džin koji spava, e pa mi smo se peli na njegove ruke. Tačnije na liticu visoku 1250m. Osim tog jednog uspona, imali smo i dva neuspela pokušaja da mu se popnemo na glavu, na nos ali shodno tome da nismo planinari litice su bile nesavladive. I oba ta puta smo prolazili kroz džunglu gde uglavnom postoji stazica široka svega jedna i po Jeca ali pošto je nestablino tlo jer ga čine suvo lišće i rastresita zemlja, stzica se odranjala više puta.
Macaco je rekao da ne bi mogli da se vratimo da sam ja još jednom prošao tuda, a ja sam se pravio da ta opaska nema veze sa mojoj kilažom. I izvukosmo se nekako! I kada smo shvatili da nema šanse da sa ove strane popnemo liticu, rešili smo da se popnemo na susednu koja predstavlja ruke džina u tom ogomnom vencu.
Sam uspon nije bio preterano težak, ali smo se ipak preznojili. Ali kada stignete na vrh sve vam je nekako potaman. Vrh je otprilike jedna ravna kamena ploča do koje ne dopire nijedan zvuk iz grada, samo poneki cvrkut iz šume. Ivica je strma kao da je neko odsekao žiletom i ja se nisam usudio da joj priđem. I pošto smo ceo dan bauljali po šumi, a od potebština smo imali samo vodu, umor nas je naterao da odspavamo dobrih sat vremena na suncu iznad grada.
Pogled je nemoguće prepričati, a sve je suviše sitno da bi fotografije imalo pomogle. Još pride smog i oblaci smanjuju vidljivost. U jednom trenutku su počeli da dolaze oblaci sa mora. Polaku su se uzdizali i formirali tepih koji je bio nekih 700m ispod nas. Izgledalo je kao da je neko prostro veliki pamučni jorgan, a na krajevima te mase oblaka moglo se videti kako jezičci zalaze u šumu, mešaju se sa drvećem i prodiru kroz kotlinu u srce nacionalnog parka. Na oblacima se oslikavala senka planine na kojoj smo bili kilometrima prema severu. Nizbrdo, nazad u civilizaciju, krenuli smo taman pred zalazak sunca. U podnožju smo bili oko pet i nešto kada je sunce već zašlo i mrak je počeo da nas hvata. Imali smo problema sa povratkom jer smo bili u rupi između planina, taksi koji smo pozvali nije došao, telefoni nisu imali signala, a pošto je kraj opasan niko ne zeli da stane. Nekako smo se ukrcali na autobus, i klackali se sat vremena do Barra-e sabirajući utiske sa planinarenja.Vaš drug Paja“
Sabirali smo utiske u cuvenom i najboljem i nenadmasnom Video Baru. Naravno, sah i asai, kombinacija koja ce nam definitivno nedostajati po povratku kuci...
31.07.08. – cetvrtak
Danas je za neke dan “Fasa nada” dok je za neke od nas dan koji obecava sve i svasta. Polako. :)
Za divno cudo ostali smo u kuci do popodneva i tako nam je bilo tesko da se mrdnemo, cak i odemo na plazu i svoje blejanje i razvlacenje nastavimo tamo. (Sad sam se setila jednog natpisa negde u nekoj radionici “Ako nemate sta da radite, ne radite to ovde.” E, to smo mi u prvom delu dana radili). Kasnije popodne smo se podelili, te su Makako i Jelena otisli do centra grada koji, ruku na srce, tokom radnih dana izgleda kao Njujork; gomila visokih zgrada i reke i reke ljudi koji se slivaju niz pesacke prelaze i trotoare. Paja je otisao do trznog centra tu u kraju da se nadje sa svojom devocicom. Mislim, jednom od njih valjda. Samo se vi smejte, mi smo prestali posle trece. :) Puni snage poput sazvakanih zvaka Pulmao, Deda i ja smo otisli na plazu da... pa, ne radimo nista.
Ja sam dremuckala na pesku, dok su dva vrsnjaka od 35 banki igrala tenis sa nekim drvenim reketicima, a posle se, zreli mozgici, setili da mi iskopaju bazencic u pesku. Vau... E u tom bazencicu me je jedan malo veci talas najeo peskom! Cak je taj momenat slucajno i ovekovecen. Strasno! Tri klinca koja su bila blizu mene i koji su pokusavali sebi da iskopaju jedan takav bazencic, su se valjala od smeha do suza. Stvarno me je bilo blam. Seljanka... Kasnije smo na plazi klopali neku mnogo dobro spremljenu ribu sa puno, ooo puuuno pomfrita. Posle toga smo samo mogli da se izvrnemo na peskire.
U medjuvremenu se Paja nasao sa devojcicom u kraju i... Drugovi, cestitajmo, 1:0 u gostima, jeee!!! :)
To vece smo imali trening sa Plucom u Iluminiju. Nazalost, Ivan i Jeca su se zaglavili u gradu sa kretenskim prevozom i jos kretenskijim autobusom i putovali su do kuce umesto sat vremena, dva i po sata. Poludeli su! Deda nam se, ko za baksuz, ovih dana razboleo, pa je odlucio da ostane kod kuce i leci se. Mislim da ga je uhvatila bolest “uskoro idem kuci a necu”. Tako da smo u celoj toj matematici ostali samo Paja i ja kao jedini prisutni i sposobni za trening. Prvo smo napolju na nekoj mnogo klizavoj podlozi ispred Iluminija trenirali sa Fumasom, Moemom (onom burzujkom) i njenim sinovima. Drugi sat treninga smo nastavili u lepoj salici sa ogledalima i imali tako iscrpljujuc i taaako dobar trening. Pulmao nas je terao da radimo stvari za koje ni mi nismo znali da umemo. Izvlacio nam je energiju iz potiljka. Paja i ja nikad nismo bili zadovoljniji treningom nego tada.
Posle toga smo se sa ostatkom ekipe nasli u bazi. Da, u Video Baru na sahu i super klopi. I naravno taj cudesni asai...
29.07.08. – utorak
Danas je ekipa otisla na plazu da malo skace i zeza se bez mene. Ja sam sa Plucom otisla do centra grada kod veoma poznatog i dosta cenjenog doktora koji se bavi “namestanjem” ukljestenih ligamenata, nerava i ostalih pikantnih stvari. Ne, i ja sam pomislila da je jedan od mnogobrojnih kostolomaca, ali oni su naspram ovog doktora- kasapi! Ovaj cika kod koga smo danas bili je lik koji je 15-ak godina bio u Japanu i tamo, na njihov nacin, izucavao ligamente i nervice ljudskog tela. Iskreno, u pocetku sam bila veliki skeptik, jer mi je dosta onih koji kao mnogo znaju, a nakon pregleda salju moje koleno pod noz. Videvsi to, Pluca mi je odmah ispricao da u tolikom gradu koliki je Rio ima na hiljade takvih lekara, ali je malo onih kod kojih idu poznate licnosti i kod koga se zakazuje mesecima unapred. Uostalom, ovaj dugokosi coveculjak koji stoji ispred mene je lecio misice i zglobove svim majstorima iz Senzale i drugih grupa. Kaze da su mu kapueristi najcesca klijantela i da je maltene magistrirao na nama. Ma, zezanje, doktore! Citavih 50 minuta sam lezala na profi stolu za masazu i u naletima ispustala neartikulisane krike dok su mi oci ispadale od bolova. “Da, da, ovaj nerv je ukljesten jer je prilikom povrede ovaj misic povredjen bla bla bla...” Keve ti! Samo ti to namesti najbezbolnije moguce pa da se rastajemo, molim te! A doca je bukvalno vrsio operaciju preko koze! Pa da, malo podigne tu casicu, zabije cevap od prsta do koske, malo pomeri tamo- vamo, pusti, pa onda opet i tako u krug! I bas sam ga slatko nasmejala kada sam mu rekla da su ortopedi u Srbiji izjavili da moje milo koleno mora da se operise. Vristao je od smeha i kroz suze pricao kako je to tehnika iz kamenog doba i tako dalje. Osecala sam se glupo. Kao da zivim u veeelikoj pecini po imenu Srbija. I tako on to namesti i rece da cu do septembra biti kao nova. Videcemo. Ali za trud i strpljenje, doktore, stvarno bravo!
To vece sam se sepurila sa novim kolenom kao da imam novu glavu u Video Baru gde je Pluca okupio svoje ucenike i prijatelje i gde smo odgledali neki film, jeli, pili i druzili se. Nesto smo slavili, ali zar je bilo bitno sta. Stvarno je bilo opusteno i to nam je bila jedina prilika da se natenane ispricamo i razmenimo zivotna iskustva u zemljama koje su na dva potpuno razlicita kontinenta i tako daleke, a opet, gledajuci nas ovde, tako blizu. Sjajno...
28.07.08. – ponedeljak
Zaista, koliko je prava steta, toliko je i dobro sto smo dosli ovde bas u vreme njihovih raznoraznih praznika i zimskog raspusta (ha, cuj, zimskog). Tuzno je jer nismo imali priliku da upoznamo jos Pulmaovih ucenika koji su sada masovno negde van grada i sto nismo mogli da osetimo pravi ukus Plucinog treninga sa gomilom plavih, zelenih i ljubicastih pojaseva, jer se i sa treninzima sada pauzira. A opet je dobro, zato sto smo imali malo vise slobodnog vremena i zahvaljujuci tome, ali i lepom vremenu, smo mogli da se kupamo i posecujemo plazu vise nego da smo dosli u sred radne sezone. E pa, ovih par dana se stvarno nista specijalno nije desavalo sem plaze i Video Bara. Ali i to je super! Nije na odmet malo se odmoriti od capoeire i napuniti baterije na pescanoj plazi sa super uglavljenim d... u pesak (anatomski!) i nakon toga na sah i hladan asai u Video Bar. Mmm... Zivot je tako sladak... :)
27.07.08. – nedelja
Ovo je veoma srecan dan za ljubitelje odbojke, narocito one koji su imali tu srecu da na dan igranja finala budu u Rio de Janeiru! Rano ujutru su Paja, Makako i Jeca krenuli putem Marakazinje na finale u koje su usle reprezentacije Srbije i Amerike. Imali su tu srecu da veoma lako i relativno jeftino kupe karte, i jos vecu srecu da prisustvuju i mecu izmedju Brazila i Rusije za trece mesto (3:1 za Ruse) i, naravno, finalnom mecu. Kazu da i nije bilo nesto narocito spektakularno gledati mec izmedju Rusa i Brazilaca, pogotovu kad brazilci gube, a na tribinama imate 2 i po navijaca Rusije.
Ali, finalni mec su po povratku kuci prepricavali svi u glas i sa takvim zarom, da cu pokusati da vam prenesem bar 5 posto te vatre...
Igrom slucaja su zaboli mesto super blizu terena, sto se i nije nesto narocito bitnim pokazalo kasnije, jer su sve pratili i sve su radili, samo nisu stvarno gledali tekmu. Na celim tribinama je bilo sve zajedno 6 navijaca Srbije: Crnogorac koji je bio blizu njih “Ja navijam za Srbiju, ali sam Crnogorac. Ma, isto ti je to.” (ma, vazi, dodji u Bg da vidimo da li je isto), zatim su saznali da preko puta njih na tribinama postoje jos dva navijaca i naravno oni. Sirom sveta! Sa sest komada... :)
Kada je pocela utakmica, definitivno su bili najbucniji! Svaki treci kadar na video-bimu su bili oni! Ali je super bilo i to sto su svi prisutni Brazilci navijali za nas! Samo ne Amerika. E tu su nastupili ovo troje koji su prvi zapocinjali talas koji je dva puta obilazio cele tribine, prvi pocinjali tapsanje u ritmu koji su ostali sa zadovoljstvom prihvatali i na kraju, ucili Brazilce da se ne kaze Servija nego Srbija! Uostalom, nije ni bilo vazno kako izgovaraju, samo da ne vicu Amerika! Paja je na kraju zavrsio na stepenicama izmedju tribina i dizao masu do transa! Iskreno govoreci, dok mi je, konkretno, Paja to prepricavao, u glavi sam imala epizodu Simposonovih kada Homer navija na bezbol utakmici i pravi kojekakve sale i posalice i pravi atmosferu... Bas ne znam zasto. :) No, dalje pricaju ovo troje da svaki put kad su hteli da slikaju veselu masu, Brazilci bi se gurali da udju u kadar drzeci tri prsta, iako pojma nemaju sta to znaci i zasto navijaci Srbije to rade, ali, boze moj, i oni sada navijaju za Srbiju! Totalna ludara! Na kraju nije ni bilo bitno sto je nasa reprezentacija izgubila, bilo je bitno zezanje. Paja, Ivan i Jeca nisu mogli do daha da dodju koliko su bili zapenili: ”I onda smo pravili talas...”, “Bili smo na video-bimu ceo tajm-aut...”, “...i svi su onda OLEEEEEE, Srbijaaaa!!!!”... ... ... Uostalom, neki od vas ce imati priliku da uzivo cuju ceo dogadjaj sa, nesumnjivo, isitm zarom...:)
Za to vreme smo Deda i ja penzionerski otisli u cuveni “Video Bar” na dorucak. Odatle nas je pokupio Pulmao i zajedno smo se zaputili na jedan duuug put do kuce njegove mame, koja zivi u “blizem” predgradju Ria (blizem- oko dva sata voznje odavde). Bilo je fenomenalno prolaziti kroz delove Ria koji su umnogome podsecali na nasa sela, ali su i dalje bili deo grada Ria. Nakon malo jace od sat i po voznje, dosli smo do kompleksa manjih zgrada koje su bile ogradjene visokim betonskim zidom i zicama pod naponom na vrhu i koje su na samom ulazu imale obezbedjenje. Ceo taj kvart koji je bio ogradjen nije izgledao bog zna sta bogato, ali je i te kako odudarao od okoline koja je bila dosta nalik faveli.
Vrata stana nam je otvorila zena od oko 55-60 godina i bacila se Pulmau u narucje. To je bila njegova mama koju on toliko postuje i o kojoj je toliko pricao, da sam, upoznavajuci se sa njom, imala osecaj kao da se upoznajem sa predsednikom neke mocne drzave, sto bez sumnje, ona za njega i jeste. Usli smo u mali stan koji je imao malu kuhinju, malu dnevnu sobu, malo kupatilo i dve jos manje sobe. A tu, ljudi moji, zivi sest ili sedam ljudi (nismo mogli tacno da odredimo, jer je rodbina samo navirala u dnevnu sobu). U trenutku su mi samo prosli kroz glavu ljudi u Srbiji kojima je malo 50 kvadrata stana za njih dvoje ili koji zive sa roditeljima u 100 i kojima je ceo zivot upropascen! A ovaj stan nije imao vise od 35 kvadratna metra! U njemu zivi Pulmaova majka sa svojim ocem od 80 i kusur godina, svoje dve sestre, Pulmaova dva brata i ko zna jos sa kim ko trenutno nije bio tu! Upoznali smo i Plucinu sestricu od tetke (ili tako neka veza) koja ima 22 i sina od dve godine, i koja zajedno sa svojim suprugom zivi u stanu iznad. Docekao nas je postavljen sto sa pravim domacim ruckom. U jednom trenutku sam se jedva uzdrzala da ne prsnem od smeha jer je preko puta mene bio Deda koji je jeo maltene sa onim 80-ogodisnjakom u krilu; zbog nedostatka prostora dekica je sedeo toliko blizu Dede, da je mogao u detalje da vidi sadrzaj Dedinog zalogaja i samo sam cekala trenutak kada ce Deda da prosledi jednu gomilicu hrane na viljusci tom dekici. Jao, jedva se uzdrzah, trebalo je samo da ne gledam dalje od svog tanjira... :)
Druga stvar koja je upadala u usi je bio razgovor koji se vodio. Naime, rec je bila o tome kako otici negde van Brazila u inostranstvo i tamo ziveti i raditi? Narode, ja u zivotu nisam videla toliku zelju za odlaskom iz zemlje u kojoj si rodjen. Gde god sam putovala slusala sam ljude koji su manje ili vise ozbiljno pricali o tome, ali ovako neopisivo jaku zelju jos ni kod koga nisam videla. Cela rodbina je ispitivala Plucu kako se zivi u zemljama u Evropi i bilo gde izvan Brazila, jer on je jedini clan te rodbine koji je uspeo da ode u beli svet! Svi su u glas pricali kako ovde nema buducnosti, kako ne znas da li ces da dozivis sutrasnji dan, a kamoli da pravis neke dalje zivotne planove. Covek bi na trenutak pomislio “Pa spakujte se izadjite odavde i pocnite od nule radeci bilo sta, pa ce sve ostalo samo po sebi doci.”, jer po njihovoj prici imate utisak da su spremni da rade bilo sta samo da uspeju! Ali, to je samo prica. Pulmao im je objasnio kako oni ovakvi bilo gde u inostranstvu ne bi uspeli jer zive isuvise sporo. Zapravo, niko odavde ne zeli da se odrekne bilo cega lepog, koliko god toga ovde bilo, i toooliko bas rizikuje. Ukratko, izadje iz stereotipa na koji su navikli i gde poznaju pravila zivljenja. Sirom otvorenih ociju su slusali Plucu koji im je na najbrutalniji i najsuroviji nacin pricao koliko je zivot izvan Brazila brz, brz, brz... Tuzno...
Kasnije je tema isla u pravcu Srbije! U par navrata Deda i ja smo se osecali kao vanzemaljci. “A gde je ta Srbija?”, A jel’ vi tamo imate svoj jezik ili pricate engleski?”, “A imate li ovo? A imate li ono?” Ocekivala sam dalja pitanja tipa ‘Da li svi tamo imaju dva oka i dva uveta itd...’ U poslednjih par dana su takva pitanja i prestala da me cude jer, pobogu, ja dolazim i drzave koja ima stanovnika koliko ceo Rio de Janeiro bez favela! Pa nije ni cudo sto ljudi ne znaju. Vise su me cudili oni retki ljudi koji su znali gde je drzavica Srbijica. Ali je interesantno da kome god spomenete Tita, svi znaju za Jugoslaviju i druga Tita, ali nemaju pojma o Srbiji. Simpaticno. I posle svih nasih (po ko zna koji put) prica o dalekom Balkanu, jednoglasno su zakljucili da smo im po karakteru i, delimicno, nacinu razmisljanja veoma slicni, sto ih je veoma obradovalo! Jednom recju, u zivotu nisam vise pricala i mislim da mi ne bi ni bilo tesko da smo ostali jos tri dana i da usta nisam zatvorila svo to vreme, jer ti ljudi su prema nama bili toliko otvoreni, druzeljubivi i pre svega srdacni, da su i na Dedu i na mene ostavili veoma snazan utisak koji ce nas pratiti daleko do Beograda i ostati sa nama jos dugo, dugo...
U povratku kuci isli smo drugim putem koji je prolazio direktno kroz ogromnu sumu! Prasnjavi kameniti puteljak je vijugao kroz ogromno drvece cije su krosnje bile tolike da se nebo jedva videlo. U jednom trenutku je Pulmao ugasio farove auta, i bilo je toliko mracno, da nisi mogao da vidis ni prst u nosu! Crno, ljudi, crno kao markerom obojeno! Ne d’o bog samo da ti se auto pokvari na ovakvom mestu. Brrr... Jedva sam cekala da izadjemo iz te dzungle. I izasli smo vrlo brzo. Izbili smo na malo bolji put odakle je pogled bio kao iz snova! Na nebu su sljastela (bukvalno!) sva znana i neznana sazvezdja, cak i Mlecni put, a pod njima je bio tamno sivi okean koji se u straftama belio na obodu plaze u naletima talasa i iz kojeg su ponegde izbijala mala crna ostrva. Daleko daleko sa leve strane si jedva mogao da nazres svetla reflektora sa plaze Praia de Macumba; toliko daleko da je svetlo treptalo kao da su zvezde. A u usima mukla tisina koju je u pravilnim razmacima na kratko prekidao udar talasa u obalu. I nista vise. Neopisivi spokoj... Zaista smo se dugo vozili tim putem koji je isao uz samu obalu...
Posle takve veceri, nista nam vise nije trebalo. Zeleli smo samo da dodjemo kuci i sa tom tisinom u usima legnemo da spavamo i bukvalno nastavimo da sanjamo taj mir. Ali, malo sutra! Kad smo dosli kuci, cekali su nas Makako, Paja i Jeca razrogacenih ociju i vikali u glas kako im je bilo super i strava i neopisivo dobro i extra na tekmama! Dalje vec sve znate... :)
