29.07.08. – utorak

Danas je ekipa otisla na plazu da malo skace i zeza se bez mene. Ja sam sa Plucom otisla do centra grada kod veoma poznatog i dosta cenjenog doktora koji se bavi “namestanjem” ukljestenih ligamenata, nerava i ostalih pikantnih stvari. Ne, i ja sam pomislila da je jedan od mnogobrojnih kostolomaca, ali oni su naspram ovog doktora- kasapi! Ovaj cika kod koga smo danas bili je lik koji je 15-ak godina bio u Japanu i tamo, na njihov nacin, izucavao ligamente i nervice ljudskog tela. Iskreno, u pocetku sam bila veliki skeptik, jer mi je dosta onih koji kao mnogo znaju, a nakon pregleda salju moje koleno pod noz. Videvsi to, Pluca mi je odmah ispricao da u tolikom gradu koliki je Rio ima na hiljade takvih lekara, ali je malo onih kod kojih idu poznate licnosti i kod koga se zakazuje mesecima unapred. Uostalom, ovaj dugokosi coveculjak koji stoji ispred mene je lecio misice i zglobove svim majstorima iz Senzale i drugih grupa. Kaze da su mu kapueristi najcesca klijantela i da je maltene magistrirao na nama. Ma, zezanje, doktore! Citavih 50 minuta sam lezala na profi stolu za masazu i u naletima ispustala neartikulisane krike dok su mi oci ispadale od bolova. “Da, da, ovaj nerv je ukljesten jer je prilikom povrede ovaj misic povredjen bla bla bla...” Keve ti! Samo ti to namesti najbezbolnije moguce pa da se rastajemo, molim te! A doca je bukvalno vrsio operaciju preko koze! Pa da, malo podigne tu casicu, zabije cevap od prsta do koske, malo pomeri tamo- vamo, pusti, pa onda opet i tako u krug! I bas sam ga slatko nasmejala kada sam mu rekla da su ortopedi u Srbiji izjavili da moje milo koleno mora da se operise. Vristao je od smeha i kroz suze pricao kako je to tehnika iz kamenog doba i tako dalje. Osecala sam se glupo. Kao da zivim u veeelikoj pecini po imenu Srbija. I tako on to namesti i rece da cu do septembra biti kao nova. Videcemo. Ali za trud i strpljenje, doktore, stvarno bravo!

To vece sam se sepurila sa novim kolenom kao da imam novu glavu u Video Baru gde je Pluca okupio svoje ucenike i prijatelje i gde smo odgledali neki film, jeli, pili i druzili se. Nesto smo slavili, ali zar je bilo bitno sta. Stvarno je bilo opusteno i to nam je bila jedina prilika da se natenane ispricamo i razmenimo zivotna iskustva u zemljama koje su na dva potpuno razlicita kontinenta i tako daleke, a opet, gledajuci nas ovde, tako blizu. Sjajno...