GRANDE THANKS TO...

GRANDE THANKS TO...

- Pulmao – Da li zaista treba da naglasim koliko smo zahvalni ovom coveku?! Nas pet je bez pitanja primio u svoj stan (apartman, kako oni vole da kazu), zbog nas je angazovao zenu koja ce da nam pere, pegla, kuva i ostalo, i bio nam je mesec dana na raspolaganju maximalno koliko mu je to njegovo vreme dozvoljavalo. Zatim je svih mesec predivnih dana odgovarao na sva nasa manje i vise glupa pitanja, objasnjavao nam sve sto nas je zanimalo u vezi sa capoeirom i Brazilom i zivotom uopste, i to sa toliko strpljenja da ne mozete ni da zamislite. Zatim je totalno promenio svoj nacin zivljenja jer da zivis skoro ceo zivot sam, i da ti se odjednom nakaci pet Srba koji su sve samo ne ozbiljni (cast starijim izuzetcima), pa sve ti se okrene naopacke od toga da krenes da uzmes nesto iz frizidera sto znas da imas a ispostavi se da ti je to nesto vec pojedeno, pa do trenutka kad si vec isplanirao da izadjes iz kuce u narednih minut i po a onda shvatis da moras da cekas svoje goste da se spreme, a oni su jos uvek u pidzamama i gacama! Lepo kaze nas narod, „Svakog gosta tri dana dosta!“ Istina ljudi. Zato smo se u jednom slozili: ne postoji nacin adekvatno se zahvaliti ovom mnogo mnogo mnogo dobrom coveku. :)

- Fumasa – Ovo je decko koga bi svaki trener zeleo da ima. Lojalan svom klubu i apsolutno veruje u Pulmaov rad. Zaista se tokom naseg boravka u Brazilu nebrojano puta desavalo da Fumasa bude sa nama do kasno u noc na nekoj zurci ili tako nesto i da ujutru vec u sedam bude kod nas kuci spreman za trening ili sta god mu Pulmao kaze. A pritom ne zivi blizu. Stanuje u zgradi na samoj ivici favele! A u stanu sa jos celom uzom i sirom rodbinom u tri generacije. Inace, kada smo ga prvi put videli na jednom od decijih treninga, odusevili smo se sa kojom lakocom radi sa decom. Kao da je zavrsavao silne skole za to. Iako ima samo 22 i plavi pojas, vec pet godina radi sa decom i sjajan je pedagog. Pored mnogobrojnih decijih capoeira grupa koje treninra zajedno sa Pulmaom, radi i sa decom iz favela sa kojima trenira fudbal! Bas se krajem jula desilo to da je njegova najmladja grupa usla u neki gradski tim ili tako nesto. A on sa njima radi par puta nedeljno od pola sedam ujutru! I pored svega toga je sjajan kapuerista koji je predan svom radu kako na treningu, tako i van njega. Prema nama je bio i vise nego sjajan, i dok je pomagao Ivanu oko sentura, i dok nas je ucio sambi, i dok nam je pomagao oko najtrivijalnijih sekvenci, i dok je samo sedeo sa nama... Njemu i vise nego hvala. :)

- Sao – Jos jedan covek koji je Pluci desna ruka pored Fumase. Sao takodje ima plavi pojas i 22 godine, i pre godinu dana je poceo da radi sa decom i vrlo uspesno ide Fumasinim, a samim tim i Plucinim stopama. Decko koji je malo imucniji u odnosu na ostale Pulmaove ucenike, ali koji je toliko skroman, da deluje da ga je prosto sramota sto ima auto, na primer. Zahvaljujuci njemu, svako jutro smo na stolu imali svez hleb! Nije smesno! Ljudi u Brazilu nemaju naviku da jedu hleb. Osim ako nije neki sendvic u pitanju, naravno. Ali im je svima bilo neshvatljivo zasto toliko kriziramo za hlebom. E pa, on je bio taj zbog koga smo i tamo mogli da nastavimo sa svojim tipicnim srpskim navikama u ishrani. Takodje, zahvalni smo mu do neba jer kad god nam se negde islo, bilo je potrebno samo da ga pozovemo, i on je vrlo brzo vec tu! Gde god smo zeleli da idemo, bez problema nas je vodio i pokazivao i objasnjavao... I pored svega je neke od nas naucio samba ritmu na panderu. Itd, itd...

- Francezinha – Ovo je devojka od oko 30-ak godina koja trenutno ima narandzasto- zuti pojas i trenira oko cetiri godine. Brazilka koja je poslednjih pet godina zivela u Parizu i tamo treninrala capoeiru u nekoj veoma maloj grupi. Dosavsi ovde pre godinu dana, igrom slucaja je nasla Pulmaovu grupu i postala Senzaleros. Radi kao profesorka Francuskog i lesi se od posla. Sem za capoeira treninge, ima vremena i za sambu! I to onu dobru, root sambu. Naucila me je strava koracima i jos boljim cakama. Pokusavala je nesto od toga da pokaze i nasim momcima. Bilo je interesantno! :) Francezinhi veliko hvala jer je bila uz nas kad god je nesto trebalo; i da se po ceo dan cima sa Dedom po centru grada, sastancima i ostalim cudesima, i da nas sve djuture vodi na Corcovado (sto nije ni malo blizu), i da nas vuklja po onim ooogromnim trznim centrima i dzudzi cekajuci da pipnemo svaku stvar u svakom butiku. Samo sto nije zaplakala kad smo kretali. Mnogo hvala, stvarno...

- Marcelo iliti VideoBar – Ooo! VideoBar! Ovom coveku i njegovom lokalu hvala, jer je cuveni mnogoobozavani VideoBar bilo sjajno mesto i nasa laboratorija za experimentisanje svih onih sejkova, sladoleda, mixeva, coctela, sokova... od raznog tropskog voca za koje uglavnom nismo ni culi. Previse dobra hrana, jos bolje osoblje (khm, pitajte nase momke, slobodno) i najbolje mesto u celoj Barri! A Marcelu hvala jer nas je ugostio kao svoju familiju i sto se uvek trudio da se u njegovom VideoBaru, u njegovoj drugoj kuci osecamo kao u svojoj! Sto hiljada partija saha i sto hiljada zivotnih tema za razgovor sa njim. I bilo nam je i vise nego drago jer je on bio jedan od retkih koji se bas iskreno interesovao za sve vezano za Srbiju i Balkan uopste. I bilo je iznenadjujuce sta on sve zna o nasem podneblju! A i da ne govorim koliko smo mu tek zahvalni za ono vece, za onu subotu kad nas je primio u svoje malo carstvo i naucio nas svim onim ritmovima i pokazao nam sve one instrumente za koje mahom nismo znali ni kako se zovu. Tako nesebicno... Hvala.

- Marcinha – Nasa mama. Ona je bila zaduzena za sve nase prljave capoeira majce i pantalone, kao i prazne stomake. Zena od 42 godine koja izgleda bolje nego masa 20-ogodisnjakinja kod nas i koja je po ceo dan bila u stanju da skakuce po kuci pevajuci neke brazilske narodnjake (koji zvuce zilijon zilijona puta bolje i kulturnije od nasih) i igrajuci malo sambu, malo forro. Hrana koju je kuvala je bila veoma slicna nasoj, tako smo se davili u njenom pasulju, pirincu, kobajama, strogonofiju, pireu, pitama i palacinkama, a da ne spominjem sveze cedjene sokove kojih je svaki dan bilo u frizideru, minimum po dva i svaki put od razlicitog voca. A verujte, treba mnogo vremena da se svo ono cudnovato voce oljusti, ispasira, iscedi... Verujte da ni u jednom trenutku nismo dolazili u situacije da, na primer, popodne imamo trening, a jedine bele pantalone su nam prljave od treninga juce. Maltene pred svaki trening je cela nasa oprema bila brizljivo oprana i popeglana. Jendostavno se brinula o svemu! I ispracala i docekivala i... Mislim da ce nam njen osmeh svima mnogo nedostajati. Do nekog sledeceg vidjenja, puno hvala... :)

I naravno treba da pomenemo jos cetiri osobe koje su uvek bile tu ako je trebala neka pomoc:

LOBISOMEM, DENDE, ORELHA, AGULHA i TIAGO