27.07.08. – nedelja

Ovo je veoma srecan dan za ljubitelje odbojke, narocito one koji su imali tu srecu da na dan igranja finala budu u Rio de Janeiru! Rano ujutru su Paja, Makako i Jeca krenuli putem Marakazinje na finale u koje su usle reprezentacije Srbije i Amerike. Imali su tu srecu da veoma lako i relativno jeftino kupe karte, i jos vecu srecu da prisustvuju i mecu izmedju Brazila i Rusije za trece mesto (3:1 za Ruse) i, naravno, finalnom mecu. Kazu da i nije bilo nesto narocito spektakularno gledati mec izmedju Rusa i Brazilaca, pogotovu kad brazilci gube, a na tribinama imate 2 i po navijaca Rusije.

Ali, finalni mec su po povratku kuci prepricavali svi u glas i sa takvim zarom, da cu pokusati da vam prenesem bar 5 posto te vatre...

Igrom slucaja su zaboli mesto super blizu terena, sto se i nije nesto narocito bitnim pokazalo kasnije, jer su sve pratili i sve su radili, samo nisu stvarno gledali tekmu. Na celim tribinama je bilo sve zajedno 6 navijaca Srbije: Crnogorac koji je bio blizu njih “Ja navijam za Srbiju, ali sam Crnogorac. Ma, isto ti je to.” (ma, vazi, dodji u Bg da vidimo da li je isto), zatim su saznali da preko puta njih na tribinama postoje jos dva navijaca i naravno oni. Sirom sveta! Sa sest komada... :)

Kada je pocela utakmica, definitivno su bili najbucniji! Svaki treci kadar na video-bimu su bili oni! Ali je super bilo i to sto su svi prisutni Brazilci navijali za nas! Samo ne Amerika. E tu su nastupili ovo troje koji su prvi zapocinjali talas koji je dva puta obilazio cele tribine, prvi pocinjali tapsanje u ritmu koji su ostali sa zadovoljstvom prihvatali i na kraju, ucili Brazilce da se ne kaze Servija nego Srbija! Uostalom, nije ni bilo vazno kako izgovaraju, samo da ne vicu Amerika! Paja je na kraju zavrsio na stepenicama izmedju tribina i dizao masu do transa! Iskreno govoreci, dok mi je, konkretno, Paja to prepricavao, u glavi sam imala epizodu Simposonovih kada Homer navija na bezbol utakmici i pravi kojekakve sale i posalice i pravi atmosferu... Bas ne znam zasto. :) No, dalje pricaju ovo troje da svaki put kad su hteli da slikaju veselu masu, Brazilci bi se gurali da udju u kadar drzeci tri prsta, iako pojma nemaju sta to znaci i zasto navijaci Srbije to rade, ali, boze moj, i oni sada navijaju za Srbiju! Totalna ludara! Na kraju nije ni bilo bitno sto je nasa reprezentacija izgubila, bilo je bitno zezanje. Paja, Ivan i Jeca nisu mogli do daha da dodju koliko su bili zapenili: ”I onda smo pravili talas...”, “Bili smo na video-bimu ceo tajm-aut...”, “...i svi su onda OLEEEEEE, Srbijaaaa!!!!”... ... ... Uostalom, neki od vas ce imati priliku da uzivo cuju ceo dogadjaj sa, nesumnjivo, isitm zarom... :)

Za to vreme smo Deda i ja penzionerski otisli u cuveni “Video Bar” na dorucak. Odatle nas je pokupio Pulmao i zajedno smo se zaputili na jedan duuug put do kuce njegove mame, koja zivi u “blizem” predgradju Ria (blizem- oko dva sata voznje odavde). Bilo je fenomenalno prolaziti kroz delove Ria koji su umnogome podsecali na nasa sela, ali su i dalje bili deo grada Ria. Nakon malo jace od sat i po voznje, dosli smo do kompleksa manjih zgrada koje su bile ogradjene visokim betonskim zidom i zicama pod naponom na vrhu i koje su na samom ulazu imale obezbedjenje. Ceo taj kvart koji je bio ogradjen nije izgledao bog zna sta bogato, ali je i te kako odudarao od okoline koja je bila dosta nalik faveli.

Vrata stana nam je otvorila zena od oko 55-60 godina i bacila se Pulmau u narucje. To je bila njegova mama koju on toliko postuje i o kojoj je toliko pricao, da sam, upoznavajuci se sa njom, imala osecaj kao da se upoznajem sa predsednikom neke mocne drzave, sto bez sumnje, ona za njega i jeste. Usli smo u mali stan koji je imao malu kuhinju, malu dnevnu sobu, malo kupatilo i dve jos manje sobe. A tu, ljudi moji, zivi sest ili sedam ljudi (nismo mogli tacno da odredimo, jer je rodbina samo navirala u dnevnu sobu). U trenutku su mi samo prosli kroz glavu ljudi u Srbiji kojima je malo 50 kvadrata stana za njih dvoje ili koji zive sa roditeljima u 100 i kojima je ceo zivot upropascen! A ovaj stan nije imao vise od 35 kvadratna metra! U njemu zivi Pulmaova majka sa svojim ocem od 80 i kusur godina, svoje dve sestre, Pulmaova dva brata i ko zna jos sa kim ko trenutno nije bio tu! Upoznali smo i Plucinu sestricu od tetke (ili tako neka veza) koja ima 22 i sina od dve godine, i koja zajedno sa svojim suprugom zivi u stanu iznad. Docekao nas je postavljen sto sa pravim domacim ruckom. U jednom trenutku sam se jedva uzdrzala da ne prsnem od smeha jer je preko puta mene bio Deda koji je jeo maltene sa onim 80-ogodisnjakom u krilu; zbog nedostatka prostora dekica je sedeo toliko blizu Dede, da je mogao u detalje da vidi sadrzaj Dedinog zalogaja i samo sam cekala trenutak kada ce Deda da prosledi jednu gomilicu hrane na viljusci tom dekici. Jao, jedva se uzdrzah, trebalo je samo da ne gledam dalje od svog tanjira... :)

Druga stvar koja je upadala u usi je bio razgovor koji se vodio. Naime, rec je bila o tome kako otici negde van Brazila u inostranstvo i tamo ziveti i raditi? Narode, ja u zivotu nisam videla toliku zelju za odlaskom iz zemlje u kojoj si rodjen. Gde god sam putovala slusala sam ljude koji su manje ili vise ozbiljno pricali o tome, ali ovako neopisivo jaku zelju jos ni kod koga nisam videla. Cela rodbina je ispitivala Plucu kako se zivi u zemljama u Evropi i bilo gde izvan Brazila, jer on je jedini clan te rodbine koji je uspeo da ode u beli svet! Svi su u glas pricali kako ovde nema buducnosti, kako ne znas da li ces da dozivis sutrasnji dan, a kamoli da pravis neke dalje zivotne planove. Covek bi na trenutak pomislio “Pa spakujte se izadjite odavde i pocnite od nule radeci bilo sta, pa ce sve ostalo samo po sebi doci.”, jer po njihovoj prici imate utisak da su spremni da rade bilo sta samo da uspeju! Ali, to je samo prica. Pulmao im je objasnio kako oni ovakvi bilo gde u inostranstvu ne bi uspeli jer zive isuvise sporo. Zapravo, niko odavde ne zeli da se odrekne bilo cega lepog, koliko god toga ovde bilo, i toooliko bas rizikuje. Ukratko, izadje iz stereotipa na koji su navikli i gde poznaju pravila zivljenja. Sirom otvorenih ociju su slusali Plucu koji im je na najbrutalniji i najsuroviji nacin pricao koliko je zivot izvan Brazila brz, brz, brz... Tuzno...

Kasnije je tema isla u pravcu Srbije! U par navrata Deda i ja smo se osecali kao vanzemaljci. “A gde je ta Srbija?”, A jel’ vi tamo imate svoj jezik ili pricate engleski?”, “A imate li ovo? A imate li ono?” Ocekivala sam dalja pitanja tipa ‘Da li svi tamo imaju dva oka i dva uveta itd...’ U poslednjih par dana su takva pitanja i prestala da me cude jer, pobogu, ja dolazim i drzave koja ima stanovnika koliko ceo Rio de Janeiro bez favela! Pa nije ni cudo sto ljudi ne znaju. Vise su me cudili oni retki ljudi koji su znali gde je drzavica Srbijica. Ali je interesantno da kome god spomenete Tita, svi znaju za Jugoslaviju i druga Tita, ali nemaju pojma o Srbiji. Simpaticno. I posle svih nasih (po ko zna koji put) prica o dalekom Balkanu, jednoglasno su zakljucili da smo im po karakteru i, delimicno, nacinu razmisljanja veoma slicni, sto ih je veoma obradovalo! Jednom recju, u zivotu nisam vise pricala i mislim da mi ne bi ni bilo tesko da smo ostali jos tri dana i da usta nisam zatvorila svo to vreme, jer ti ljudi su prema nama bili toliko otvoreni, druzeljubivi i pre svega srdacni, da su i na Dedu i na mene ostavili veoma snazan utisak koji ce nas pratiti daleko do Beograda i ostati sa nama jos dugo, dugo...

U povratku kuci isli smo drugim putem koji je prolazio direktno kroz ogromnu sumu! Prasnjavi kameniti puteljak je vijugao kroz ogromno drvece cije su krosnje bile tolike da se nebo jedva videlo. U jednom trenutku je Pulmao ugasio farove auta, i bilo je toliko mracno, da nisi mogao da vidis ni prst u nosu! Crno, ljudi, crno kao markerom obojeno! Ne d’o bog samo da ti se auto pokvari na ovakvom mestu. Brrr... Jedva sam cekala da izadjemo iz te dzungle. I izasli smo vrlo brzo. Izbili smo na malo bolji put odakle je pogled bio kao iz snova! Na nebu su sljastela (bukvalno!) sva znana i neznana sazvezdja, cak i Mlecni put, a pod njima je bio tamno sivi okean koji se u straftama belio na obodu plaze u naletima talasa i iz kojeg su ponegde izbijala mala crna ostrva. Daleko daleko sa leve strane si jedva mogao da nazres svetla reflektora sa plaze Praia de Macumba; toliko daleko da je svetlo treptalo kao da su zvezde. A u usima mukla tisina koju je u pravilnim razmacima na kratko prekidao udar talasa u obalu. I nista vise. Neopisivi spokoj... Zaista smo se dugo vozili tim putem koji je isao uz samu obalu...

Posle takve veceri, nista nam vise nije trebalo. Zeleli smo samo da dodjemo kuci i sa tom tisinom u usima legnemo da spavamo i bukvalno nastavimo da sanjamo taj mir. Ali, malo sutra! Kad smo dosli kuci, cekali su nas Makako, Paja i Jeca razrogacenih ociju i vikali u glas kako im je bilo super i strava i neopisivo dobro i extra na tekmama! Dalje vec sve znate... :)