1.07.08. – petak

Danas smo svi poranili jer smo imali mnogo stvari planirano za ovaj petak. Pulmao i Deda su isli na sastanak u centar grada, ja sam planirala da idem u kupovinu poklona za rodbine i prijatelje, a ovo je bila poslednja prilika jer odlazimo prekosutra; a Paja, Makako i Jeca su isli na planinu u sred Ria, Pedra da Gavia, sa Plucinim ucenikom Tijagom.

Pluca, Deda i ja smo prvi izasli iz kuce i uputili se u guzvanjac i krkljanac koji nas je cekao u samom centru. Dok su njih dvojica bili na sastanku u sred nekog trznog ogromnog trznog centra, ja sam iskoristila priliku da doruckujem u jednom od mnogobrojnih fast food-ova i bolje osmotrim svet oko sebe. Pa i nisu im zene bas tolike lepotice koliko se prica. Kasnije su se svi sa mnom slozili da su nase devojke mnogo lepse. Zivela Srbija! Ali moram priznati da vode racuna o sebi mnogo vise nego mi. Zaista su sve negovane. Svidelo mi se to sto i muskarci dosta vode racuna o svom izgledu i deluju tako muzevno.

Posle njihovog sastancenja i mog buljenja u ljude oko sebe, otisli smo na brazilski buvljak, ljudi! Ono je kao buvlja pijaca u sred Marinkove bare. Brdo tezgi i prolaz izmedju njih sirok ceo metar. Bilo je interesantno gledati Dedu i mene kako se muvamo kroz sav taj narod i buljimo u gomilu jeftine ali i fine robe, i Pulmaa koji sa naocarima za sunce, fensi kosuljici i cipelicama namrsten i skrstenih ruku ide iza nas kao telohranitelj. Prodavci koji su nam na celu procitali “stranci” su nas obasipali robom galameci nam nesto u face, a onda bi se kao na dugme iskljucili kada bi videli Plucu i na njegov mig nam spustali cene. Prica se ali je i istina da se ljudi manje-vise plase crnih ljudi koji su ocigledno imucniji. Misle da su ili neki poznati glumci, fudbaleri ili slicno, ili da su kriminalci. Ali ne zele da imaju posla ni sa jednim od navedenih. Jednostavno, sa takvima nema price. To je nasem dzepu definitivno islo u korist. :)

U medjuvremenu se trojka srpskih planinara- kapuerista provodila na visinama. O tome je drug Paja detaljnije pisao:

“Dobrodošli u džunglu!

Petak je nikad bolji dan da se izgubite u džungli, jel da? E pa, mi smo za to imali prilike u nacionalnom parku „Tijuca“. To je otprilike košutnjak, samo 200 puta veći, i to bukvalno, sa sve potocima, stenama i tropskim rastinjem. To je najveća urbana šuma na svetu. I ako ste imali priliku da vidite kompleks planina koje izgledaju kao džin koji spava, e pa mi smo se peli na njegove ruke. Tačnije na liticu visoku 1250m. Osim tog jednog uspona, imali smo i dva neuspela pokušaja da mu se popnemo na glavu, na nos ali shodno tome da nismo planinari litice su bile nesavladive. I oba ta puta smo prolazili kroz džunglu gde uglavnom postoji stazica široka svega jedna i po Jeca ali pošto je nestablino tlo jer ga čine suvo lišće i rastresita zemlja, stzica se odranjala više puta.

Macaco je rekao da ne bi mogli da se vratimo da sam ja još jednom prošao tuda, a ja sam se pravio da ta opaska nema veze sa mojoj kilažom. I izvukosmo se nekako! I kada smo shvatili da nema šanse da sa ove strane popnemo liticu, rešili smo da se popnemo na susednu koja predstavlja ruke džina u tom ogomnom vencu.

Sam uspon nije bio preterano težak, ali smo se ipak preznojili. Ali kada stignete na vrh sve vam je nekako potaman. Vrh je otprilike jedna ravna kamena ploča do koje ne dopire nijedan zvuk iz grada, samo poneki cvrkut iz šume. Ivica je strma kao da je neko odsekao žiletom i ja se nisam usudio da joj priđem. I pošto smo ceo dan bauljali po šumi, a od potebština smo imali samo vodu, umor nas je naterao da odspavamo dobrih sat vremena na suncu iznad grada.

Pogled je nemoguće prepričati, a sve je suviše sitno da bi fotografije imalo pomogle. Još pride smog i oblaci smanjuju vidljivost. U jednom trenutku su počeli da dolaze oblaci sa mora. Polaku su se uzdizali i formirali tepih koji je bio nekih 700m ispod nas. Izgledalo je kao da je neko prostro veliki pamučni jorgan, a na krajevima te mase oblaka moglo se videti kako jezičci zalaze u šumu, mešaju se sa drvećem i prodiru kroz kotlinu u srce nacionalnog parka. Na oblacima se oslikavala senka planine na kojoj smo bili kilometrima prema severu. Nizbrdo, nazad u civilizaciju, krenuli smo taman pred zalazak sunca. U podnožju smo bili oko pet i nešto kada je sunce već zašlo i mrak je počeo da nas hvata. Imali smo problema sa povratkom jer smo bili u rupi između planina, taksi koji smo pozvali nije došao, telefoni nisu imali signala, a pošto je kraj opasan niko ne zeli da stane. Nekako smo se ukrcali na autobus, i klackali se sat vremena do Barra-e sabirajući utiske sa planinarenja. Vaš drug Paja“

Sabirali smo utiske u cuvenom i najboljem i nenadmasnom Video Baru. Naravno, sah i asai, kombinacija koja ce nam definitivno nedostajati po povratku kuci...