2.07.08. – subota

Danas je malo oblacnije nego ovih dana, ali ta cinjenica nas nije sprecila da odemo na plazu. S obzirom da je ovo Dedin i moj poslednji dan boravka ovde, odlucili smo da se malo provozamo biciklama po kraju i malo ga bolje upoznamo... Sto je, slozicete se, u potputnosti kretenski ciniti poslednji dan, ali ko zna, mozda za neki sledeci put. Mada realno, i nismo imali kada svih ovih dana... Nakon toga smo se dobro naspavali na plazi dok smo cekali ostatak ekipe da dodje. Iako je sunce bezuspesno pokusavalo da se probije kroz oblake ovog popodneva, plaza je bila puna. Kasnije smo saznali da su ovo poslednji dani praznika i raspusta i da od sledeceg ponedeljka pocinje ludnica u skolama i firmama. Na pesku iznad nas su cetiri momka (treba li, devojke, da spomenem da su kao iz snova izvajani?) igrali footwolley. Za one koji su malo manje upuceni, ovo je na neki nacin fudbal na odbojkastkom terenu gde vaze pravila odbojke, ali se umesto ruku koriste noge, grudi i glava. Otkinuli smo na preciznost i vratolomije ovih momaka koji su sa takvom lakocom prebacivali loptu preko mreze, da je izgledalo kao da to moze i moja baba. Naravno da su neki od nas to pokusali kasnije i shvatili da je daleko od jednostavnog. I onda ova cetvorica nakon pola sata igre znojavi i oblozeni peskom odu na dva minuta i bucnu se u vodu (gde su licili na sumece tablete, ksss...), pa onda opet, kao Igre bez granica.

Nakon malo odmora kod kuce, Francezinja, Paja, Deda i ja smo se sa Pulmaom uputili u jednu fancy piceriju u nekom ogromnom trznom centru na rodjendan decku koji je nesto malo treninrao kod Pluce i cija sestra jos uvek treninra. Na samom ulazu u piceriju mi je bilo jasno zasto je Pluca potrosio mnogo para na jednu obicnu majcu koju je poklonio slavljeniku; na njihovim celima je pisalo „burzuji“, dole u zagradi „ortodoksni“! Iako je bilo malo ljudi, bilo je prijatno. Neki od nas su se bacili na pizze koje su samo kruzile oko stola. Naravno da su tu bile i one dobro poznate sa raznoraznim kackavaljima i sirevima, mesom i povrcem, pa i one sa cokoladom i sladoledom i tako redom. A nakon svega- torta! Aaa, cela cokoladna, braon, mmm... Sto je interesantno, nisu neki maheri sto se pravljenja torti tice. Sada mi je jasno zasto je Pluca onako blenuo u frizider kad je bio za Bozic i kad nije mogao da odoli raznoraznim kolacima. Mljac...

Naravno da nas ni ovog puta nije zaobisla oluja pitanja tipa odakle smo, a gde je to, sta tamo ima itd. Uostalom vec ste citali ranije. Ali je bilo i novina: „Jel vi imate Bozic?“ ??? A, bre!! „Jel vi imate Bozic?!“ Sta da mu kazem?! A sta vam je, gospodine, to? Mi za to nikad nismo ni culi. Pa, mi smo iz plemena Srbija. To vam je isto ono pleme iz kojeg je i Shaka Zulu. ??? Ma, daj, keve ti! Ljubazno sam odgovorila da imamo, na sta je gospodin mudro zakljucio „Pa lepo. Imamo i mi.“ Sledece sto ocekujem je pitanje „Imate li i vi dva oka i jedan nos?“... Nista me ne bi cudilo. Zapitam se da li i mi postavljamo glupa pitanja ljudima koji dolaze iz drugih zemalja. Ipak mislim da ne toliko... Ali, vec smo se navikli na to... :)

Punih stomaka od onih cuvenih pizza (koje ce biti jos jedna u gomili stvari koja ce nam nedostajati po povratku u Bg), nasli smo se sa Jecom i Macacom i otisli u divni dom vlasnika mnogoobozavanog VideoBara.

Otisli smo u deo Barre koji je izolovan ogradom, koji ima cuvare na ulazu i koji je stvarno dosta velik. Pritom sve kuce koje se tu nalaze su ogradjene visokim betonskim zidovima i ostavlja dovoljno prostora da razmisljate kako izgleda imanje sa druge strane. Stali smo ispred jednog takvog zida gde nas je cekao Marselo, nasmejan kao i uvek. Iskreno, bilo mi je malo cudno da vidim Marsela bez VideoBara. :)

Usli smo u dvoriste koje je imalo bazen, savrseno osisanu travu i kamene ploce koje su cinile stazicu do ulaza u kucu. Oko nogu nam je trckala mlada zenka boksera. A kad smo usli u kucu... uuu... uuu... Ma, kakva ona burzujka sa onim kucerinama koje su krs u odnosu na ovo! OVO je kuca!!!

Visoki, ogroman plafon sa galerijom odakle se ide u jos sto hiljada prostorija! Dnevni boravak koji je opremljen sa velikom niskom garniturom za sedenje koja je vise podsecala na dzinovske udobne duseke, onda velikim plazma TVom i ogromnim zvucnicima pored, polukoncertnim klavirom koji je u tolikom prostoru izgledao tako mali, pa onda par kojekakvih atabakija, timpana i ostalo, zatim velikim stolom na kom su se ispod stakla sarenile fotografije iz svih zivotnih doba Marselove porodice, a ispod stepenista se nalazio mali bar koji je bio komplet opremljen picima i pravim sankom sa pravim barskim stolicama gde nas je domacin ponudio njihovim najpoznatijim pivom Skol i Dzoni Vokerom, a najbolji detalj u svemu je bio stari siroki americki frizider koji je jos uvek radio! Ali, jedan od Marselovih najomiljenijih stvari ovde su bile police na kojima je dzudzala gomila i gomila ploca. Savrseno ocuvane! Tu je bilo svega i svacega; original sambe, pagodjija, foroa iz Brazila, ali i dzeza, bluza i roka, sto Amerckog sto Evropskog, i to sve iz ’80., pa sve do poslednje izdate ploce u Brazilu! Sve!

Tu je bio i jedan mnogo stari ormar na kom su bile drvene figurice sarenih macaka, a u ormaru gomila starih VHS kaseta, dve prastare kamere i jedan mnogo stari fotoaparat koji je davno iskljocao svoje. Na zidovima su na portugalskom bile ispisane reci velikih mislilaca. Bilo je interesantno desifrovati imena velikih filozofa, jer je Platon zapravo „Platao“ i Frojd je „Frojde“. Simpaticno! Nakon sto smo pipnuli svaku stvar u toj prostoriji i izdrndali svaki instrument na koji smo nabasli, krenuli smo do Marselove oaze (kako on to voli da kaze), uz stepenice koje su vodile gore do galerije i gde se nalazilo cose sa kompletnom kompjuterskom opremom i o, mnooogo diskova. Prosli smo kroz mali hodnik i usli u gluvu sobu, pravi mali profi studio u kom su se nalazili svi perkusionisticki instrumenti ovoga sveta!

Tu je bio komplet od tri timpana (koji ponaosob imaju svoja imena, ali...), komplet bubnjeva, par komada panderosa, od minijaturnih do dzinovskih kasisia, raznoraznih zvecki i zveckica, dva triangla, pa ona „baudji“ kanta sa onim maticama za specifican samba zvuk, zilion kojekakvih zvecki sa mini cinelama koje se drmusaju uz karnevalsku sambu i koje su mnogo, bre, bucne! Tu su bile i nama totalno nepoznate drvene kutije, sto pravougane sto okrugle, koje su takodje predstavljale instrumente. Jedna takva kutija je bila napravljena od sper ploce, pravougaonog je oblika i nema jednu vecu stranicu, dok je unutra instrument bio podeljen pregradnom plocom na nejednake delove, i sve ovo nosi naziv Spanska kutija! Svira se tako sto se stavi izmedju nogu, otvorena strana se okrenen na dole i prstima se udara po ravnoj ploci stvarajuci se dva razlicita zvuka (nesto slicno agogo-u). Jedna takva slicna naprava je takodje bila drvena kutija sa jednom otvorenom stranom, samo sto je bila mnogo veca i kao dodatak je u sebi imala strunu prikacenu sa unutrasnje strane i koja je stvarala neobican zvuk, a svirala se tako sto lepo sednes na kutiju i lupkas je po jednoj stranici i struna u njoj vibrira i – eto! Novi ton! Imenovana je kao Ciganska kutija! Bio nam je interesantan i zvuk koji je stvarao instrument koji je zapravo licio na balon u kom se kod nas cuva rakija, samo od drveta, i koji je osim otvorenog grlica imao jos jednu rupu u sredini. Sinhronizovanim udarcima ruke preko obe rupe se stvarao onaj super zvuk iz crtaca blup! kad recimo kamen upadne u vodu ili nesto slicno.

U drugom delu studija koji je od prvog bio odvojen staklom se nalazila prava profi mikseta i sva aparatura koja je potrebna za snimanje muzike. Profi snimanje! Marselo nam je rekao da razni bendovi iz Rija dolaze kod njega da snimaju svoj CD/MC! :)

Na nas nagovor, nesto kasnije, Marselo je imao mali nastup. Poneli smo kameru i zamolili ga da odsvira bar po malo svaki instrument i da nam objasni sta i kako. Imao je stvarno mnogo strpljenja. Prvo je imao sesn na timpanima i... aaaa... To tako dobro zvuci! Covek je uzivao dok je svirao, a mi smo imali problem da vidimo gde su mu ruke uopste! Proizvodio je sto tonova u sekundi a izgledalo je kao je jednom udario u kozu timpana! Potom nam je pokazivao i ucio nas raznim ritmovima, Africkim i Brazilskim. Zatim je uzeo pandero i otkinuo ga! Prsti su mu samo leteli po instrumentu a zvucao je kao da sam pandero peva! Pa onda, triangl, instrument za koji smo do tada mislili da i nije bog zna sta interesantan. Covek je na njemu svirao. Pa onda malo bubnjevi. Joj! A zatim je uzeo kasisije i odzveckao ritam od kog su nam vilice klaparale u krilu. Pa, zveckice. Ck, ck, ck, a mi ne trepcemo! Ali nam je definitivno najinteresantniji instrument bio kuiku! To je onaj divni instrument koji se koristi u svim tradicionalnim Brazilskim pesmama! Cinilo se veoma lako kad je Marselo poceo da objasnjava: “Uzmete pokvasite krpicu, prevlacite je preko ovog stapica, a ovu kozu koja je zategnuta na ovaj ram i na koju je privezan ovaj stapic, samo pritiskate kaziprstom i- ta-na! Sjajan, divan zvuk!“ A-ha. Probali smo, ali ni traga ni glasa od tog divnog tona. U svacijim rukama je taj jadni kuiku ispustao glas ko magarac. Stvarno!

I tako u krug! Ne znamo ni mi sami na cemu sve nije svirao! Bilo nas je sramota da uzmemo bilo sta i da udarimo i jedanput po bilo cemu. Ma, bilo nas je sramota sto smo uzeli bilo koji instrument u ruke!

Nazalost, doslo je vreme da se ide, jer se polako blizila ponoc, a Marselo se posle ponoci pretvara u ruznu zabu! Salim se. U dvanaest se zatvara VideoBar, a on je morao biti tamo. Dok smo se polako spremali da krenemo, u jednom coskicu smo spazili malu, malesnu maketu sa kompletom bubnjeva i jos po kojim udarackim instrumenticem. Bas slatko. Prolazeci pored toga, Marselo je uzeo panderic sa te makete i poceo da ga svira sa dva prsta! Da, sviraaa!!! Bledo smo se pogledali, Deda je nehotice usnimio koji sekund toga i bez reci smo izasli napolje. Pa, brate minli, bubu da ti damo, i na njoj bi svirao! Kakav covek...

Po poslednji put u toku ovog boravka ovde, smo smazali divnu Cezar salatu sa piletinom i u dahu isrkali onaj asai. O, da. To je to sto ce mi bas, bas, bas nedostajati u Bg-u. Slikali smo se, pozdravili sa onim divnim, predivnim konobaricama cije smo siroke crnacke osmehe vidjali svakog jutra na kafi i asaiju, svakog popodneva na asaiju i svako vece na Cezar salati i asaiju. Ah... taj VideoBar.

Sve u svemu... Divno iskustvo koje ti ne dozvoljava da zaboravis i jedan jedini sekund u ogromnom prelepom Riu, i gde, cak da vise i nikad ne odes, je dovoljno i ovoliko da bi dalje kroz zivot isao kao mnogo bogatiji covek. Ako nista, bogatiji bar za saznanje da na planeti postoji mesto koje neodoljivo mirise na morsku so, zavodnicki zvuci na sambu i ima ukus tropskog voca, a ti si sve to mirisao, slusao, probao... ;)